Testament

Dva pisma-drugo pismo

Sadržaj bele koverte, pod krutim rukopisom advokata Petrovića ispisan, nije doneo ništa osim šoka. Baš poput prvog pisama, drugo pismo u njenim rukama ubolo je ogromnu katanu u njen stomak, pa je tako lagano okretalo u krug.
Rezala je katana, sekla, zarezivala, pa mirovala.
Kidala je deo po deo njene utrobe, nagonila na mučninu, crnila pred očima, zatim ponovo se zaustavljala...
Samo da bi iznov i iznova nanosila bol...

"Pozivaju se Nina Jocić i Momčilo Blagojević..."
"Čitanje testamenta pokojne Ane Jocić..."
"Dva dana od prispeća..."

Vrtela je u svojoj glavi iste rečenice poput pokvarene ploče, pokušavajući da pronadje smisao istih.
Momčilo je bio miljenik njene majke, dete odraslo u njenim skutima, baš poput rodjenog deteta. Volela ga je, jer je dobar, radašan i iskren. Volela ga je prosta jadna ženica, jer je čuvao njenu kćer kao zenicu oka svog, čak i uvemenu kada joj je najveću bol naneo.
Znala je Nina to. I sama je volela Momčila, ali godine su prošle. Oni su se promenili. Oni su postali drugi ljudi, suprotno onim koji su želeli.
Nina je ganjala svoje snove.
Nakon svega, nakon svog najvećeg pada u najduble ponoro sopstevenog života, okrenila se sebi. Svojim željama i snovima. Bar delimičnim.
U svim njenim snovima i dalje je bio Momčilo.
Crnpurasti momčić, crnih očiju, bisernog osmeha. Njeni snovi bez njega, bili su prazni...

Nakon njegovog odlaska, napokon se odvažila i sama da krene u nepoznato. Upisala je taj svoj fakultet za modni dizajn i otisnila se u vode tkanina i šića.
Jedna odrpanka redjala je kolekciju za kolekcijom radeći sa svim poznatim imenima iz sveta mode.

Druge godine, kako je unovčila svoju prvu kolekciju, a samo šest godina od svog odlaska iz varoši, pomogla je majku da obnovi kućicu. Ana, sposobna za petoricu muškaraca, otvorila je od ostatka novca svoj krojački salon. I posao je krenuo...

Udovica starog mašinovodje postala je čuvena krojačica, koja je pored starih burdi šila i po skicama svoje kćeri.

Nina se probijala, laktala, noktima grebla, druge gurala niz stepenice, samo da bi svoje ime gurnula na sam vrh liste traženih.
Od smotane odrpanke postala je negovana žena...

Slomljena, emotivno prazna, usamljena, pokidana na komade žena...

Ajkula u poslu.

Dane je menjala za noći pred svojom drvenom tablom i jednom stonom lampom koja je snopove svetla lagano bacala na ispunjene papire.
A papiri su se gomilali. Rasli. Haljina za haljinom, kolekcija za kolekcijom, propst i pad... Za njim i uspeh!

Enormni uspeh za provincijalku sa ogromnim talentom...

Krali su joj ideje. Njene modele, pa čak i cele kolekcije. Vidjenija imena su se potpisivala na njenim radovima, ne znajići da se njen rad već prepoznavao. Svuda je postajao taj dodir nje. Otisak njene duše utkan u model haljine...
Nina je bila jedinstvena.
Pamtili su je.
Kada dugom nogom i visokom štiklom kroči na crveni tepih, ili pak i u samu salu, njena pojava je zračila toplinom, ali i odlučnošću.
Dugom, medenom kosom, tek s vremena na vreme zabacivši je, umela je da zaustavi svaki pogled na sebi.
Usnama punim i rumenim, mamila je na poljupce, očima dozivala na zagrljaje, ali je na kraju večeri uvek ostajala sama...

Mislima je šetala bulevarom sećanja, ko čistač ulice po svakom listu dešavanja detaljno prebirala, ne želeći slučajno, ili namerno, da neki od listova završe u kanti za smeće, a trebaju biti uredno posloženi.
Pogledala je nanovo drugo pismo... Momčilovo ime, bolo joj je dušu, kao voda razblaživalo lepak na krhotimama njenog srca, dozvoljavajući da ponovo krvari sa svakim daljim otkucajem.
Momčilo će morati da se pojavi na čitanju testamenta, ako želi da se agonija "ovog grada" završi, ako želi da se vrati svome starom-novom životu...