Testament

Gde je???

Sneg je lagano najavljivao početak zime, po sredini novembra poznavao se i decembar, bele pahulje su letele okolo, a Nina nikad više posla oko snežno belih venčanica nije imala. Bio je to vesnik radosne zime, po broju venčanja koja su zakazana, po broju njenih kreacija, sve je slutilo na sreću...

Momčilo kao i svaki uzorni suprug, a koji to na žalost nije bio, redovno je cepao drva iza kuće, kako bi naložio i zagrejao kada se Nina vrati iz salona, a Helena iz škole.

I nije mu bilo teško!

Sa zadovoljstvom je bio domaćin kuće, tek po koji put telefonom završavao sve svoje poslove oko firme i pripremao sve da proda svoj deo. Nije želeo da ga žena izdržava, ali je želeo da stvori nešto novo, sveže, samo za njih. Za njihovu malu, uskoro proširenu porodicu.

Dani su se valjali, kotrljali... Dani su išli.
Novembar je svoje odzvonio, decembar je krenuo...

Helena je održavala kakav takav kontakt sa Slavkovićima, tek samo telefonom, ali ipak kontakt. Ni njoj nisu bilo najjasniji ti medjuljudski odnosi, niti to što nisu želeli da je obidju kod mama Nine. A mogli su. Mama Nina i tata Moki se nisu ljutili. Oni su se smejali po ceo dan i nikad se nisu svadjali...

- Tata, kaži dragička! - vikala je Helena ulazeći u kuću, još uvek noseći ranac na ledjima

- Dragička, šećeru ..

- Tata Aca je bio danas u školi. Videla sam ga i bio je tužan. Možda me ipak voli?

U Momčilu se javio strah. Tog trenutka bio je na ivici da iskoči iz sopstvene kože, pronadje Aleksandra i ubije ga bez razmišljanja.
Javio se i novi problem... Još uvek ne mogu završiti pravni deo usvajanja Helene, jer Aleksandar nije uhapšen, nije lišen roditeljstva, starateljstva i ostalih tehnikalija.
Polako, da ne prepadne dete, sa ogromnim osmehom zagrlio je Helenu i poljubio u kosu...

- Dodji šećeru, sve mi ispričaj...

Stajao je poznati i nekad veoma voljen, možda obožavan muškarac uz ogradu škole. Ravnodušnost nije bila ta koja ga je karakterisala dok je gledao u Helenu na školskom igralištu. Naprotiv, jadno dete nije znalo, to što je na njegovom licu videla, nije bila tuga u izvornom, pravom obliku. Ne, to je bila ljutnja, bes... Muškarac je znao da ako bi se potegla priča i pitanje Heleninog porekla, on bi jedini stradao. Kupio je to dete, doneo ga kući i u rekordnom vremenu, podmazivajući prave šrafove ogromne mašinerije, usvojio je. Njegova jadna žena, dobila je dete, a on je napokon svima zatvorio usta.
Smišljao je plan i gledao kako se njena smedja kosica viorila dok ju je kapa štitila...

Da, rešiće svoj problem, moraće!

- I onda je tata Aca mahnuo i nasmešio mi se! Tata Moki, možda me voli?

- Šećeru, ti si divna devojčica, ko tebe može da ne voli? - pitao je smireno, a u utrobi mu je vulkan pretio eksplozijom.

Da prsne, pa da prsne!

- Sunce moje, idi završi domaći, spremiće nam mama Nina palačinke posle. Hoćeš kremče ili džem?
- Džem tata, može?
- Može!

Helena je odskakutala u svoju sobu sa istim elanom sa kojim je ušla u kuću.
Momčilo je psovao u sebi, proklinjao, vrištao! Osećao je, ne, predosećao je da će se desiti neka katastrofa. Aleksandre, tako si gotov!- besneo je u sebi, znajućii da ako ga samo vidi, ne pored Nine ili Helene, već bilo gde, ubiće ga na licu mesta...

* Sretene, Acika nam je u gradu...
* Odakle znaš?
* Bio je kod Helene u školi...

- Ko je bio kod Helene u školi? - u razgovor se umešla i Nina, lomeći prste preko svog stomačića...