Testament

Čiko, čiko, ko je moja mama?

Na ružičastom pokrivaču malenog kreveta u ružičastoj sobi sa motivima jednoroga i duge, jedna devojčica duge smedje kose sedela je i gledala u mobilni telefon.
Ukrala ga je od deke, prevrtala po rukama i nadala se da neće skoro niko primetiti da ga nema.

Prvi put kada je naletela na visokog čoveka koji je izjurio iz njihove kuće, osetila je strah. Pogledom na njegove mile oči, sav strah je poput prvih snežnih pahulja odleteo i zamenio ga je osećaj topline...

Taj čika govorio je nešto njoj ne tako nepoznato. Pričao je o njenoj mami...

-Mama, tata, zašto se svadjate?- jedne večeri, nekoliko godina ranije upitala je svoje roditelje

-Ništa srećo, ne svadjamo se. Mi matori se deremo nekad bez razloga - rekla joj je mama, ali je tatino lice odavalo ljutnju...

- Šta bez razloga? Da sam znao koliko ćeš da zapostaviš sve, nikad se ne bih složio da usvojimo malu! Sve si zapostavila! Jedino posao, kuhinja i ona!

- A šta je trebalo da uradim? To je roditeljstvo! Kada se posvetiš detetu! Dete nije modni dodatak! - mama se se sada ljutila na tatu

- Mala droca se odrekla deteta, sažalio sam se nad njom. Ostavila je kao kufer!

- Aleksandre, pripazi na jezik! Dete nas sluša!
- Ne zanima me! Nije naše dete...

Prvi put da je čula pojmove usvojena, droca, ostavila kao kufer... Nije tada shvatala šta znači, a imala je sedam godina...

Njihove rasprave su se ponavljale, najčešće kada nana i dekica nisu bili kući. Tata je prestao da je mazi po kosi kada dodje s posla, da razgovara sa njom, već ju je prezrivo gledao. Nije je voleo, osetila je to...

- Biću dobra devojčica. Neću biti mala droca, onda će me tata voleti - govorila je sama sebi, ali nije vredelo...

Kasnije, kako je vreme odmicalo, povezivala je stvari. Zaključila je da je njena mama bila mlada, da nije smela da je odnese kući svojoj mami i zato je dala mami i tati.
Komplikovano, ali se trudila da shvati.
Bila je srećna jer ju je mama volela i mazila. Nana i dekica takodje. Njima nije smetalo što je usvojena...

Nije smetalo ni njoj, osim što je tata nije voleo...

Počelo je da joj smeta, onog dana kada je na vratima kuće upoznala čika Moku...

Čika Moka je često svraćao, od kako je tata otišao, samo da je vidi, kako je govorio. Nije se plašila njega ni  najmanje. Čika Moka joj je dao svoj broj telefona, da ga pozove svaki put kada se uželi tate ili joj treba prijatelj. Čika Moka joj je rekao da ona ima mamu, da se zove Nina i da je mnogo voli. Čika Moka joj je rekao da ako poželi da upozna svoju mamu, samo treba da mu to kaže i on će joj želju ispuniti...

A ona?
Svaki put bi mu rekla isto...

Da me je volela ne bi me dala njima...

Tada bi na čika Mokinom licu videla tugu. Njena mama je tako bila tužna, od kako je tata otišao.
I čika Moka je otišao. Nije svraćao mesec dana... I on je ostavio...

Nastavila je da okreće mobilni telefon po rukama, zatim natipkala broj koji joj je dao čika Moka...

* Da, molim? - čula je s druge strane
* Čika Moko? Ko je moja mama? - pitala je uplašena devojčica

Čula je preko telefona kako se vrata otvaraju i čika Moku kako joj odgovara * Ako i kada želiš, možeš je upoznati. Tvoja mama je divna žena.

* Želim da je upoznam! Da je pitam, zašto me je ostavila...

* Nije te ostavila, dušo moja. Tvojoj mami su rekli svašta. Tvoja mama misli da si sa andjelima.
* Da sam umrla? Čika Moko, ja sam živa!
* Helena, za par dana doćiću po tebe i vodim te da upoznaš svoju mamu! Još si mlada, razumećeš, biće prilike. Budi dobra devojčica, slušaj baku i deku i mama Hanu. Veruj mi, mama Nina te neizmerno voli...