THE DEVIL HIMSELF // Book One

Chapter Sixteen; Gone

Filip Djukić

"Au brate, kakva devojka ti izađe iz radnje! Kako ostaješ imun?"-Ulazi Stefan u radnju, a ja čistim i smejem se.

"Imam ja svoju devojku."-Slegnem ramenima, pa zaključam radnju i zapalim cigaru.

"Nego, brate, moram nešto da ti kažem."-Stefan sedne na kauč, pa prođe rukom kroz kosu.

"Šta je, bre?"-Podignem obrvu, šta će mi sad ovu idilu zajebat?

"Čuo sam Tomu kako priča s Leom nešto o preseljenju u Nemačku."-Stefan jedva progovori, a ja ga zbunjeno pogledam.

"Ma kakvo preseljenje, bre? Gde si to čuo?"-Zapali i on cigaru, pa uzdahne.

"Bili su kod mene u stanu i nisu me čuli kada sam ušao. Uglavnom, Tomo želi Leu da preseli u Nemačku. Mislim da cela porodica ide."-Kaže, pa me pogleda.

"Pa rekla bi mi Lea, brate. Možda si krivo čuo."-Kažem, ne želim da verujem u to. Zašto bi me Lea ostavila? Pa neka ostane ovde samnom i neka vodi mamin butik.

"Ne znam brate, ja ti samo kažem šta sam čuo."-Stefan slegne ramenima, a ja se naslonim u stolcu. Pa zašto mi nebi rekla?

"Gde je Lea uopće?"-Pitam ga, nsism se čuo s njom već 3 sata.

"Otišla je ranije s posla, kod Djoleta su, mene čekaju."-Čim Stefan završi rečenicu, ja se ustanem od stola i navučem jaknu.

"Sad ću da im jebem majku."-Promrmljam, pa ugasim svetlo i sve ostalo.

"Nemoj brate, smiri se."-Stefan govori dok izlazimo iz radnje. Pa neće mene niko da pravi budalom.

+

"Gde se ti seliš, bre!?"-Lupim šakom o sto, a Lea me zbunjeno pogleda.

"Filip, smiri se. Htjela sam ti reći kasnije."-Promrmlja, a ja postajem još luđi.

"Ma šta da se smirim? Jesi razmišljala uopće o tome da ostaneš ovde!?"-Pitam je, a ona ne može ni da me pogleda. Lepo, Lea, lepo.

"Moram ići, cijela obitelj ide."-Prošapće, a ja se počnem cinično smejati.

"Dvadeset pet godina imaš, bre! Meni pričaš bajke, a planiraš da me ostaviš. Kakva si ti to devojka, bre!?"-Vičem, jer ne mogu da se suzdržim.

"Ajde prestani da je vređaš."-Ustane se Tomo sa stolice, a ja prostrelim pogledom.

"Tebe ću da bijem kasnije, tebra. Ćuti sad."-Kažem mu, pa skrenem pogled prema Lei.

"Ne možeš ni sama da se braniš!? Celu noć i celo jutro ljubomorišeš, a sada ne možeš ni u oči da me pogledaš!"-Cela kafana gleda, a mene boli kurac.

"Filipe, smiri se."-Ustane se sa stolice, pa me napokon pogleda.

"Kako da se smirim!? Sve sam ti dao bre, celog sebe. A ti ćeš da odeš kao da ništa nije bilo, zato jer ti je tako naložila porodica. Devojko, nećeš daleko tako da doguraš. u životu."-Kažem joj, a ona počne da plače. Ma ne pale suze kod mene, luće.

"Filip, volim te!"-Kaže ona, a ja se opet dobro nasmejem.

"Ma me znaš ti devojko šta je ljubav. Ne znaš!"-Dreknem, pa izađem van iz kafića i lupim nogom po svojim kolima.

"Filipe, smiri se."-Lea dotrči do mene, pa me uhvati za rame.

"Ma ne diraj me, bre! Šta je sad?"-Prođem rukom kroz kosu, pa se naslonim na auto.

"Htjela sam ti reći poslje i pitati te jel bi htio samnom u Njemačku."-Promrmlja ona, aja odmahnem glavom.

"Ja ovde imam svoju radnju i posai mi ide i više nego dobro. Ne mičem se iz Beograda."-Kažem, koliko sam se trudio da otvorim tu radnju i sada da samo odem? Pa nisam lud, brate.

"Ja moram ići, roditelji mi ne daju da ostanem."

"Ja taj dio ne razumem, pa šta ti imaš petnaest godina, bre? Šta si nesposobna da budeš sama?"-Evo ja stvarno ne razumem, pa meni ceo život nitko nije bio autoritet.

"Filip, ne možeš ti to razumijeti. Ali stvarno te volim, hoćemo li bar probati nešto na daljinu?"

"Ma jesi ti normalna? Kakva daljina, bre? Neću ni da čujem. Ili si ovde samnom ili nisi."-Slegnem ramenima.

Dosta mi je brate, neće mene više nitko da pravi budalom.