THE DEVIL HIMSELF // Book One

Chapter Twenty-One; Last one

Filip Djukić

"Filipe? Šta je?"-Stefan upada u radnju, zvao sam prije 10 minuta da hitno dođe.

"Brate, Lea mi se ne javlja. Zvao sam je trideset puta, bio u njenoj radnji, u stanu, nema je nigde. Uzela je sve stvari iz stana."-Sedndm na kauč, pa pustim suze. Plačem od brige!

"Tebra, nać ćemo je. Ne plači, hajde."-Stefan sedne pored mene i potapša me po leđima.

"Filip?"-Ulaze Jelena i Milan, a ja obrišem suze, pa ih zbunjeno pogledam.

"Šta ćete vi ovde?"-Pitam ih, nikada ne dolaze u radnju.

"Lea ti je ostavila poruku, pročitaj."-Jelena mi suznih očiju preda papir, a ja krenem da čitam.

Filipe, otišla sam. Ti i ja ne funkcioniramo, imamo drugačije poglede na svijet i na vezu. Ja želim nešto napraviti od života, i zato sam otišla u Njemačku. U Beogradu za mene nema budućnosti, a bome ni za nas. Volim te i uvijek ću te voljeti, ali ti me ne možeš pružiti život kakav ja zaslužujem. Nađi dobru curu i budi sretan s njom.

Tvoja Lea.

Dok čitam, suze samo idu. Znao sam da će me ona koštati glave i živaca.

"Ne mogu da verujem."-Prošapćem, a Jelena sedne pored mend i zagrli me.

"Nemoj plakati Filipe, molim te."-Teši me ona, a ja ne mogu da se smirim. Brate, volim tu devojku više nego sebe.

"Ja ću da je ubijem, bre!"-Stefan vikne, pa prođe rukom kroz kosu.

"Ne verujem."-I dalje sam u šoku, otišla je samo tako. Ostavila je jebenu poruku, kao da sam najveće smeće. A sve sam joj dao šta imam.

Žao mi je što nisam neki bogataš, koji bi je vodio na putovanja. Ja sam samo običan dečko, koji radi ono što voli i od toga zarađuje točno onoliko koliko mu treba.

"Filipe, smiri se molim te."-Jelena me podraga po leđima, a ja i dalje plačem. Evo ne sećam se zadnjeg puta kada sam ovako plakao.

"Večer!"-Ariana uđe u radnju, a ja je pogledam.

"Filipe, šta se dogodilo?"-Čučne ispred mene i Jelene, a Stefan joj preda papir da pročita.

"Bože, oprosti. Vratit će joj se Filipe, ne plači."-Ariana kaže, a ja se naslonim na Jelenu, pa gledam malo u jednu tačku i razmišljam.

Gde sam Bože pogrešio, da me ovako kažnjavaš?

"Filipe, prebolet ćeš. Sve će da bude u redu."-Javi se i Milan, a ja klimnem. Prebolet ću, samo ne znam kako.

Ustanem se sa kauča, pa uzmem cigaru iz kutije i zapalim je.

"Gde sam pogrešio, tebra?"-Usmerim pogled prema Stefanu, a on uzdahne, pa sedne pored Ariane i Jelene.

"Nisi nigde pogrešio, brate. Što više; neprepoznatljiv si. A ona to ne zna ceniti."-Kaže Stefan, a ja sednem na stolicu i uzmem si pepeljaru.

"Ne mogu da verujem, mislim ne znam devojku, ali ovo je strašno."-Iskomentariše Ariana, pa se upozna s Jelenom i Milanom.

"Filipe, hajde idemo na kafu."-Stefan predloži i ja klimnem, samo što će mi trebati nešto jače od kafe.

Ustanem se sa stolice, pa ugasim svetlo i fiskalnu. Navučem jaknu i izađem sa društvom napolje.

"Ajmo ovde."-Stefan sedne u kafanu pored radnje i mi napravimo isto.

"Filipe, šta je?"-Sandra priđe stolu, a ja odmahnem glavom.

"Sutra ću da ti pričam."-Promrmljam i ona kimne, pa se vrati za svoj stol.

Ja protrljam lice rukama, pa uzdahnem, mogu samo da zamislim kako sada izgledam ovako uplakan.

"Zove me majka."-Ustanem se od stola, pa odem malo dalje od kafanske terase.

"Da, majko?"-Javim se na mobilni, pa se naslonim na zid zgrade.

"Pile, hoćeš da dođeš s Leom? Ispekla sam kolače."-Pita majka, a ja opet krenem da plačem,"Sine, šta je?"

"Ostavila me, mama. Otišla je bez reči, ostavila je samo pišljivi papir."-Govorim kroz suze.

"Ne plači, majkino, dođi večeras kod nas. Sve će biti u redu."-Kaže majka, a meni suze i dalje klize niz lice.

"Doći ću."-Promrmljam, pa se nakašljem.

"Dobro, požuri se. Nemoj neku glupost sad da napraviš."-Zapreti mi majka.

"Neću mama, obećajem. Vidimo se."-Prekinem poziv, pa stavim mobitel u džep i isplačem se još malo.

"Večer."-Anja izađe van iz radnje, pa me zbunjeno pogleda.

"Jesi dobro?"-Stane ispred mene, a ja brišem suze.

"Jesam, jesam."-Promrmljam, a ona mi se približi.

"Ne poznajem te baš, ali vidim da nisi u redu. Trebaš zagrljaj?"-Nasmeši se ona, pa i mene oraspoloži.

"Trebam, da."-Uzvratim joj osmeh, a ona me čvrsto zagrli.

"Šta god da je, proći će. Jak si ti momak."-Šapne mi u uho i ja klimnem, pa uzvratim zagrljaj.

"Osmeh na lice, takav si najlepši."-Odmakne se ona od mene, pa zaključa radnju.

"Hvala, Anja."-Kažem, a ona se nasmeši, pa ode svojim putem, a ja se vratim u kafanu.

Vratila mi je osmeh na lice, bar tih par sekundi.

Nadam se da ću se opet smejati, kao što sam se smejao s Leom.

Jednog dana.

Nekad.

-----------------------

KRAJ PRVE KNJIGE.

DRUGA IZLAZI DANAS, NEKAD. NASTAVLJAMO S FILIPOM.

UŽIVAJTE i hvala što čitate. Najbolji ste.

1.5k puta Vam zahvaljujem!!!

-Mirelče❤️