Tajkun u mom gradu

Moj grad

- Šah-mat! – objavim svečano i nasmešim se.

- Dođavola! Pobediš me svaki put! To nije fer!

Moj publicist i prijatelj Majk, kao i obično, duri se kad god izgubi, što je meni dodatni razlog da ga stalno pobeđujem.

- Život nije uvek fer.

- I šta sada da radimo? Nije da ovde ima nekih dešavanja – kreće on po svome. Sent Luj je premali grad za njega

- Baš zato i volim ovaj grad. Makse znaš da nisi vezan za mene. Idi, izgradi karijeru sa nekim drugim – ponovim mu po stoti put.

- Znaš da te nikad ne bih ostavio. Sa tobom sam do kraja – kaže kao i obično uvređeno.

- Pobedili smo pre tri godine.

- Znam ali treba da se pripremamo za sledeće izbore.

- Konkurencija mi je Rupert mlekar, pobediću – ne opterećujem se puno oko izbora.

- Svejedno, moramo da ti organizujemo gala kampanju.

- Zašto? – zaista nema potrebe, ljudi me ovde vole.

- Da trošimo novac tvog brata.

Iako mi je prijatelj gori je od sponzoruše, za njega uspeh nema cenu.

- Nećemo, razmišljaćemo o tome kada dođe vreme a sad moram na posao, imam sastanak.

- Je li sasanak o tome da li višak para ide za bolnicu ili policiju? – blesavi se.

- Ako baš moraš da znaš ne raspravljamo uvek o budžetu, ovaj put je u pitanju neki studio.

- Kakav studio?

- Filmski, koliko sam razumela danas ću videti projekat.

- To je novo – zainteresovao se.

- Jeste. Vidimo se – uzmem svoje stvari i krenem prvo kući da se presvučem a onda na posao.

Volim svoj život, Majk bi rekao da je dosadan ali ja volim ovaj miran grad, volim svoje komšije, prijatelje i volim svoj posao. Nemam baš sreće u ljubavi ali ako je suditi po talogu iz šoljice kafe koju sam jutros popila sa Rosom, danas će se moj život promeniti. Nije baš da verujem svaki put kad mi Rosa gleda u šolju ali ponekad pogodi nešto, belog zeca ili zmiju dušmanina tako da nikad se ne zna.

. . .

- Dobar dan Lili.

- Gradonačelnice.

Nasmešimo se jedna drugoj i krenem dalje. Ovaj grad je takav da jednostavno moraš pozdraviti svaku osobu koju sretneš, volim to.

Imamo jednu upravnu zgradu i moja kancelarija je na četvrtom spratu, to je ujedno i poslednji sprat.

- Zdravo Meri.

Meri je radila za prethodnog gradonačelnika i onog pre njega, dakle oni se menjaju a ona ne.

- Kafa te čeka na stolu – nasmešila mi se.

- Najbolja si.

Uđem u kancelariju, ostavim torbu i odmah se dohvatim kafe. Pored kafe su bili i domaći kolači koje je verovatno neko doneo za mene. Nisam potkupljiva jednostavno u ovom gradu doktorima, policiji, učiteljima, vatrogascima i meni ljudi donose hranu u znak zahvalnosti, naučila sam da živim sa tim.

Zaboravim na kafu i zgrabim onaj kolač od vanile.

- Trčaću večeras sat vremena ali ti si sada moj – zagrizem kolač i ukus vanile mi ispuni usta, ma gostim se mirisom i ukusom dok mrmljam i žmurim.