Tajkun u mom gradu

Novi život

Odluke nas oblikuju, čine od nas osobe sutrašnjice a budućnost će pokazati kakvi smo bili u prošlosti. Ispijam limunadu u dvorištu i gledam u Rosinu kuću. Rosa je oduvek imala najlepše cveće u ulici, voli da se pravi važna time.

- Jesi li popila? – Šon me ljubi u kosu.

- Jesam.

- Hajde, treba da prođemo da vidimo kako napreduje filmski studio i da predamo ključeve novim vlasnicima moje kuće.

- U redu, samo da unesem čašu unutra i da upalim alarm.

- Čekam te u kolima.

Šon je odlučio da proda njegovu kuću a moju smo zadržali da bismo imali gde da odsednemo kad dođemo ovde. Gradi se studio i biće još puno posla.

Moje stvari su spakovane i poslane na imanje Rokfelerovih, moj dom od večeras, dala sam otkaz malo ranije i stopirala karijeru jer beba ima prednost. Nazvala sam brata i rekla mu kako stoje stvari, na moje iznenađenje nije zapitkivao puno ali takav je Vejd, za razliku od njega Dalija je imala puno pitanja. Sve u svemu krećem u novi život sa suprugom i bebom koja je na putu. Nadamo se najboljem, ja se nadam najboljem.

. . .

Prvi dan u mom novom domu je prošao u razmeštanju stvari, ređanju garderobe i uobičajenim poslovima preseljenja bar za mene jer Šon je preuređivao radnu sobu, nisam znala zašto jer je već bila sređena.

Kako sam u drugom stanju malo sam dremnula i probudila se oko ponoći i to sama. Krenem naniže da vidim gde je Šon i pronađem ga u radnoj sobi. Izbacio je sve iz nje.

- Minimalistički stil samo sa prozorima, dopada mi se – kažem pa krenem ka njemu.

Ustao je iz fotelje u kojoj je sedeo i krenuo ka meni.

- Probudila si se. Mislio sam da ćeš spavati do sutra.

- Dremka se odužila. Zašto si sve izbacio?

- Zato što je bilo očevo, dopremiće sutra nov nameštaj.

- Zašto toliko... ne voliš oca – da ne kažem mrziš.

- Zato što nikad nije bio zadovoljan. Uvek je nešto moglo bolje da se uradi, moglo je da se zaradi više i koliko god se trudio to nije moglo da se meri sa onim nasledstvom Rokfelera.

- Ti si Rokfeler.

- Da, ali sam i neko drugi, nisam morao sve ovo da nasledim, ne bi mi bilo važno ali otac je ponovo isterao svoje, ja sam tu gde je on želeo da budem.

- Nisi srećan?

- Ti si ovde – zagrlio me nežno.

- Nema oca da ide po mene i kljuje me u mozak, dobićemo bebu... srećan sam.

- I ja – zagrlim ga oko struka.

- Hajde idemo u krevet.

- Možemo malo da se mazimo – predložim.

- Možemo.

. . .

Biti Šonova supruga nije loše, ima milion predsnosti ali i jednu manu, dosadno mi je. Dok se on igra kralja univerzuma ja sam se bacila na sređivanje dečije sobe i preuređivanje, želela sam ovoj kući da dam malo topline, da liči nam dom a ne na palatu bogataša. Malo radim, malo spavam, jedem, šetam i uvek znam kad Šon dolazi jer se čuje avion. On je veoma nežan prema meni i ispunjava mi svaku želju ali mnogo radi, stalno putuje negde po svetu, srećom uvek se uveče vraća kući sve dok se jedne večeri nije vratio, kasnio je.

Večera se ohladila i rešila sam da pozovem Šona.

Telefon je odzvonio do kraja ali on se nija javljao. Dok ga zovem po drugi put ugledam Reja kako žurno ide ka meni.

- Gospođo krenite za mnom.

- Zašto? – spustim telefon.

- Imamo upad, moram da vas odvedem u sigurnu sobu.

- Kakav upad?

- Neko je provalio na imanje – hvate me za ruku i vuče me za sobom.

- Jeste li zvali Šona?

- Pokušavamo da ga dobijemo ali ne bojte se, imamo portokol za ovakve situacije.

Odjednom sam čula pucanj i stala sam.

- Neko je pucao! – kažem.

- Ovde A, gospođa je na sigurnom – rekao je u rukav pa pomerio jednu statuu a zid se pomerio.

- Molim Vas sačekajte ovde – rekao je i bukvalno me ugurao u sobu. Zid se sam zatvorio a ja sam samo buljila u njega.

- Šta... – okrenem se oko sebe i shvatim da je jedan zid sobe pun sa ekranima, to su kamere napolju, unutra... Odmah sednem na stolicu i krenem da gledam šta se dešava.

U kući ništa neobična, oko nje takođe ali nešto se događa u dvorištu. Kako da zumiram? Pokušam da petljam oko tastature ali sve pritiskam pogrešno. Na jednoj od kamera ugledam Šonov avion kako sleće.

- Šon – pokušam da ga ponovo nazovem ali se ne javlja.

- Gde mu je telefon?

Vratim se na kamere i prepoznam Reja, vodio je jednog tipa a za njim su išli još. Govori nešto Šonu i on pokazuje prstom. Mislim da pita nešto tipa kojeg drži Rej i po njegovom držanju shvatim da nije bio zadovoljan odgovorom. Ubrzo Šon kreće ka kući a ostali ubacuju provalnike u avion.

Pratim Šona ka kamerama i vidim da ide ka meni. Hvala Bogu.

Vrata su se otvorila i ugledala sam ga. Krenem ka njemu i zagrlim ga.

- Dobro si?

- Da, nije mi ništa Rej me ubacio ovde. Uhvatili ste provalnike.

- Da, odveli su ih u policiju.

- Kako su upali?

- Ušli su na zadnji ulaz.

- Ušli? Kako?

- Moja maćeha, samo je ona znala šifru, i njena ćerka, niko od osoblja me ne bi izdao.

- Ali zašto?

- Saznaću.

- Gde ti je telefon? Zvala sam te nekoliko puta.

- Izgubio sam ga negde, hajdemo odavde – hvata me za ruku i izvodi iz sigurne sobe.

- Toliko o tome da je ovo najsigurnije mesto na planeti – kažem kroz zube. Prilično sam sigurna da je Šon čuo šta sam rekla ali prećutao je repliku.

Odveo me u sobu i otišaon da se bavi problemom.

. . .

Pitam se kako sam od samostalne žene sa karijerom postala žena koja sedi kod kuće i čeka supruga da se vrati s posla. Mrzim svoj život. Dok on sebi ispunjava svaki deo svog dana ja sedim ovde, zatvorena, i prosto osećam kako venem. Mislila sam da će ovo biti bajka, ono što želi svaka žena – trudna sam, udata i imam sve pšto poželim- Međutim ovo nije bajka, ja sam sama u ovoj kući, nemam ovde prijatelje i dodađujem se. Ponekad mi se čini da živim za telefonske pozive sa ljudima od kojih sam otišla. Ovo nije moj dom, bojim se da sam napravila ogromnu grešku.

. . .

Ručam sama u ogromnoj trpezariji, zapravo mrvim hranu po tanjiru, moj mozak razmišlja grozničavo i bojim da ću doneti impulsivnu poruku po prvi put u svom životu.

Ja sam racionalna osoba ali sam i društveno ljudsko biće, biće koje želi da ćaska sa komšijama. Ustanem, spakujem osnovne stvari, rezervišem avionsku kartu i naredim Reju da spremi automobil, ali pre toga ostavim kratku poruku Šonu.

Žao mi je, ne mogu.