Tajkun u mom gradu

Nikad po planu

Mi žene smo komplikovana bića, želimo da izgledamo lepo i sređeno ali na taj način kao da se nismo spremale dva sata već dva minuta, e to ti je složena matematika a ne sinusi i kosinusi. Spremila sam večeru, podigla kosu, obukla se ležerno – šorts i majica i krenula kod Šona. Znam da su radnici otišli jer ga špijuniram ceo dan zato sam bez straha pokucala na vrata.

On ih otvara u boksericama. Umalo nisam zinula.

- Šta je to sa tobom i odećom? – naljutim se.

- Kod kuće sam, uđi – sklonio se u stranu.

Prođem pored njega i naletim na najlon i boju ovde se majstoriše.

- Izvini na neredu ali uređujem.

- Nema problema.

- Večera? – pita me.

- Ne volim da ostajem dužna pa sam ti donela večeru – okrenem se i pogled mi sklizne ka sivim boksericama.

- Mogu da se obučem ako ti je neprijatno.

- Ma ne, možeš slobodno da se šetaš go ispred mene – kažem sarkastično.

- Zaista?

- Ne! Ja sam gost u tvojoj kući. Obuci pantalone i prokletu majicu!

- Već si me videla golog, ne smeta mi.

- O Bože! Gde je trpezarija? – odustanem.

- Samo pravo.

Krenem kroz sav ovaj krš i shvatim da je kuća u užasnom stanju, cela se renovira i miriše na farbu, isparenja, boju... Poraženo se okrenem ka njemu.

- Zašto ovde živiš?

- Ovo je moj dom.

- Koji je u rasulu.

- U karantinu sam.

- Možeš da se vratiš kod mene – donesem odluku.

- Zaista?

- Da, ovde ne može ni da se diše.

Nasmejao se ali onako dečački.

- Šta je?

- Ništa samo jedan dan me izbaciš iz kuće a drugi me zoveš natrag, osećam se kao laka ženska.

- Ti si taj koji kaže da se ne ljuti.

- Ne želim da ti smetam, može da se živi ovde. Hajde da ti pokažem kuću.

Namrtštim se ali krenem za njim.

Šon kao da je rešio da me baci u bedak, u ovoj kući se sve renovira a u njegovoj sobi je tona stvari, sve je prenatrpano.

- Molim te vrati se u moju kuću – kažem ozbiljno.

- Znaš, kad odlučiš da budeš loša osoba ne možeš dozvoliti krivici da te savlada.

- Ukoliko ti je ovde udobnije nego kod mene... – prođem pored njega i krenem da silazim niz stepenice ali na poslednjem stepeniku se otkliznem na prosutu farbu i padnem.

- Au! – viknem.

- Martina! Jesi li dobro? – Šon silazi do mene.

- Mislim da sam uganula članak – uhvatim se za bolno mesto na nozi.

- Možeš li da hodaš?

Pokušam da ustanem ali ne ide.

- Ne mogu.