Tajkun u mom gradu

Sloboda

Stižem kući kasno i odmah se javim Rosi, doztrčala je u moju koću i donela kolače koje je danas ispekla a zatim je pozvala cure i tračarile smo cele noći.

Otvaram oči jer čujem svoj telefon, dohvatim ga jednom rukom i javim se.

- Molim?

- Mila jesam li te probudila? – to je bila Meri.

- Hej Meri – uspravim se.

- Izvini što te zovem ovako rano ali imamo problem.

- Kakav problem?

- Čarli je doživeo saobraćajnu nesreću sinoć.

- Je li dobro? – rasanim se.

- U bolnici je ali nije baš najbolje.

- Isuse – protrljam oči.

- Kako mogu da pomognem?

- Pa... ti si još uvek gradonačelnica, nisam poslala tvoj otkaz.

- Stvarno? – kako se to dogodilo?

- Izvini mila, zaboravila sam, nekako je završio među plaćenim računima i juče sam ga pronašla.

- Ha! Ovaj... Šta imaš za danas? – počešam se za glavu.

- Tri sastanka, i dolazi Miki Rouš u vezi otvaranja fabrike nameštaja.

- Miki... – setim se.

- Da, znaš koliko je ta fabrika važna.

- Daj mi pola sata da se sredim i dolazim.

- Pola sata? – iznenađena je.

- Da, ja sam ovde, u Sent Luj.

- Odlično, čekam te.

Prekinem vezu i krenem da se sredim.

. . .

Meri ne pita puno, pametna je ona žena, izvestila me je o Čarlijevom stanju, javila sam se Majku i rekla mu da ćemo kasnije razgovarati a onda sam se bacila na posao, Bože koliko mi je nedostajao.

Čarli je dobro radio, zaista je sve u redu, znala sam da će biti tako. Nakon što sam sve proverila pogledala sam u telefon, Šon me od juče nije zvao. Možda je ljut a možda i nije shvatio da sam otišla.

Za vreme ručka naručim nove haljine za sebe i napravim spisak za kupovinu, frižider mi je prazan, zatim zakažem pregled kod ginekologa. Divno je kada je čovek zaposlen i kad ima obaveze.

Meri mi je naručila večeru i krenula sam kući. Ugledama sam upaljeno svetlo i nepoznat automobil u mom dvorištu. Pa... samo jedna osoba može da vozi skup sportski auto. Parkiram se i iznesem večeru.

U kuhinji već zateknem picu tako da ostavim kutiju i krenem da tražim Šona, bio je u dnevnoj sobi, na sebi je imao samo bokserice i telefonirao je. Okrenuo se, ugledao me i odmah je završio razgovor.

- Stigla si – konstatuje.

- Jesam – izujem štikle i sklonim ih u stranu.

- Vratila si se na posao? – pita me.

- Da - izdahnem.

- Ostavila si mi jebenu poruku Martina.

- Žao mi je ali mislila sam da naćeš razumeti.

- Da žena želi da me ostavi? U pravu si, ne razumem.

- Pokušala sam u redu? Pokušala sam da budem žena koja će sedeti kod kuće i vrteti palčeve dok moj muž osvaja svet i viđam ga. Ali bilo je grozno! Sama sam po ceo dan u hladnoj palati, nemam sa kim da razgovaram i imam previše vremena za razmišljanje – prođem rukom kroz kosu.

- Navikla sam da radim, da ima određene obaveze, volim svoj život, svoj dom a tamo... tamo ne mogu da dišem. Volim te ali ne mogu da budem trofej žena, žao mi je.

Prošao je rukom kroz kosu pa je spustio dole.

- Šta onda želiš?

- Ovo što imam ovde, i tebe – to bi bilo idealno.

- U redu.

- U redu? – iznenadim se njegovim pristankom.

- Da – potvrđuje.

- Doći ćeš da živiš ovde? Sa mnom?

- U braku smo zar ne?

- Pa da.

- A supružnici žive zajedno – pojašnjava mi.

- Znam.

- Osim toga ja nemam nikog osim vas dvoje, gde vi tu i ja.

Nasmešim se i bacim mu se u zagrljaj.

- Hvala ti – uhvatim ga za glavu i poljubim snažno.

Šon me grli i uzdiše.

- Šta mi radiš? – pita me vrteći glavu.

- Samo te volim – nasmejem se.

- Očigledno i ja tebe volim jer sam u stanju sve da uradim samo da ti budeš srećna.

- Želim veliko venčanje – bubnem.

- Molim?

- Venčanje, želim da bude veliko, glamurozno i održano ovde a nakon venčanja želim da idemo na medeni mesec.

- Sve to želiš?

- Da – potvrdim.

- U redu – pristaje.

- Pozvaću ceo grad na venčanje – kažem euforično.

- Mogu da zamislim.

- Biće divno – znam da će biti jer sam u ovom trenutku presrećna.

- Hoćemo li da večeramo? Doneo sam ti picu.

- Da.

. . .

Šon je učinio da se osećam kao najsrećnija žena na svetu, i dalje ne verujem da će ostaviti sve i da će doći da živi sa mnom, u mom gradu. Moj tajkun, volim ga.

Iznenađena sam Šonovim pristankom na sve, od kad mu je otac umro on kao da je drugi čovek. Šon koji je živeo sam mnom dok smo bili u izolaciji stalno je odlazio i nikad nije bio siguran kako se oseća u vezi sa mnom a sada kud ja okom on skokom. Rekao mi je da ima samo mene na ovom svetu. I dalje ne verujem da smo ovde gde jesmo, sada sam ja ona koja se nećka a on me juri ali uspela sam. Napravila sam od njega čoveka koji mi govori da me voli, izvela sam čudo.

. . .

- Dobro jutro dragi – poljubim Šona u stomak i sednem na stolicu do njega.

- Dobro jutro i tebi - nasmešio mi se toplo.

- Imam danas zakazan pregled kod ginekologa, da li želiš da ideš sa mnom?

- Naravno, u koliko sati? – pita me srećno.

- Pet popodne.

- Doći ću do tad.

- Kako ćeš da organizuješ posao? – to me nekako najviše muči.

- Smisliću već nešto.

- Stalno se selimo tamo-ovamo, nadam se da će ovo biti ono što nam je potrebno, moj grad.

- Ja sam navikao na stalna putovanja i da živim na nekoliko mesta ali ti si trudna, treba nam jedno mesto za život.

- Ovde.

- Ovde.

- Moram da idem na posao – imam sastanak.

- I ja, vidimo se u pet.

Volim ga. I dalje ne veruje da ispunjava sve moje zahteve. Ovaj put imam dobar osećaj.