Tajkun u mom gradu

Cimer

Dok se moj novi cimer tuširao ja sam morala malo da radim, ipak sam ja gradonačelnica. Kako mi je sada kancelarija ovde pokušala sam da se organizujem. Srećom svi zaraženi su izolirani i to mi je nekako bio proritet, nema težih slučajeva i nadam se da ćemo ovo pregurati bez gubitka. Intenzitet covida 19 generalno slabi ali opreza nikad dosta, moj grad se prvi put susreće sa ovom bolešću i želim da budem spremna.

Moje covid istraživanje prekida moj novi cimer koji se raskomotio. Šeta čovek svilene pidžame, gore nema ništa što znači da mogu da mu brojim trbušnjake koji se prostiru sve do njegovih rupica koje dele njegove noge i njegov... Ma zar ne može da povuče te pidžame malo naviše? Samo što ne spadnu sa njegovih kukova! Naljutim se i okrenem glavu, neću više da ga gledam.

- Raspakovao sam se, mogu li da spremim nešto za večeru?

Ponovo se okrenem ka njemu i poslovno odgovorim da može.

- A da mi pokažeš gde šta stoji na brzaka? – počešao se za til.

- Dobro – ustanem i krenem ka kuhinji.

Dok šetam otvaram kuhinjske elemente i govorim mu gde se šta nalazi.

- A taj poslednji? – pita me.

- To je moj garderober za mantile i džempere – prekrstim ruke kao znak da neću odgovarati na dalja pitanja u vezi moje čudne navike ali on me ignoriše. Otvorio je moj garderober pa se okrenuo ka meni.

- Čuvaš odeću u kuhinji? – zatvorio je vrata.

- Ovde je ujutru hladno ok? Kad krenem na posao zaboravim da se obučem ali uvek prođem kroz kuhinju i ovde uzmem neki mantil ili džemper – obrazložim.

- Izlaziš kroz kuhinju? – pogledao je ka vratima.

- Ta vrata vode direktno do mog automobila, praktično kad izlazim - praktično kad unosim namirnice.

- Dakle tvoja kuhinja ima normalan ulaz i jedan za tebe praktičan?

- Da – potvrdim.

- I džempere. Da se ne smrzneš dok kuvaš, pod uslovom da umeš da kuvaš – nasmešio se.

- To je moja kuhinja – prođem pored njega i isturim bradu. Šta njega briga šta držim u kuhinji.

- I umem da kuvam! – setim se pa viknem.

. . .

Nkon što sam se istuširala rešila sam da uzmem knjigu i izvalim se na terasi, kako je pao mrak upalila sam svetla.

- Ovde si. Večera je spremna.

Okrenem se ka Šonu, sedeo je u dnevnom boravku i ređao neke papire.

- To je bila brza večera – namrštim se. Nikakav miris mi ne dolazi iz kuhinje.

- Jeste, hajde.

Krenem za njim i vidim da je postavio dva tanjira, dve viljuške i salatu na mom malom stolu koji se nalazi u kuhinji.

- Sedi – izvukao mi je stolicu.

- Ok – protrljam ruke.

- Gde je večera? – pitam.

- Ovo je večera – pokazao je rukom ka salati.

- Ovo? – pitam ne verujući.

- Da, zdrav obrok za večeru, salata – objašnjava.

- To je salata! Služi da ljudi misle da se hrane zdravo dok jedu meso – ustanem i krenem ka kuhinji.

- Gde ćeš?