Tajkun u mom gradu

Težina nasleđa

Šon je naredio svima da napuste imanje, na moje iznenađenje njegova maćeha i njena ćerka su već bile spremne.

- Zaključajte – naredio je tipu iz obezbeđenja i uhvatio me za ruku.

Sišli smo u podrum vina, zatim je Šon izvukao četiri flaše i polica se pomerila. Iza je bio zid sa ciglama, izvukao je jednu i ubacio ključ, cigle se pomeraju i ugledam metalna vrata. Ukucao je neku šifru, skenirao dlan i oko.

- Dobrodošli gospodine Rokfeler - rekao je kompjuterizovan ženski glas i metalna vrata su se otvorila.

- Pre nego što uđeš moraš da potpišeš ovo – Šon otvara fasciklu.

- Šta je to?

- Ugovor kojim potvrđuješ da nećeš nikome reći šta ovde ima.

- Naravno da neću – brecnem se, uzmem olovku i stavim potpis.

Šon mi se nasmešio i pružio mi ruku.

Umalo nisam pala na zadnjicu. Ovo je bila soba sa zlatnim polugana. Buljim u poluge koje su naslagane ispred mene.

- Vau – izletelo mi je.

- Dobrodošla u trezor Rokfelerovih, pogledaj levo.

Okrenem se i ugledam nakin. Ceo zid je u staklenoj vitrini a u njoj je nakit, ogromni dijamanti i oni manji. Bila sam šokirana. Koliko ovo vredi jebote? Hodam pored vitrine i tu gde se ona završava ugledam slike, vredne umetnine.

- Jesu li ovo originali? – pitam ga.

- Naravno.

Trepnem nekoliko puta.

- Hoćemo li u druge prostorije?

- Ima ih još? – umalo nisam zinula.

- Još četiri.

- Vau... ne... mislim da sam dovoljno videla.

- Moj otac je poslednjih godina bio opsednut, stalno je mislio kako će ga neko opljačkati, zato nije napuštao imanje.

- Znači zato svi naslednici Rokfelera žive u ovoj kući – skontam.

- Tako je.

- Ovo mesto je neprobojno.

- Da li neko zna za... ovo? – pitam ga.

- Određeni državni zvaničnici znaju da imamo sopstveni trezor ali ne znaju šta tačno imamo u njemu, ove poluge su namenjene različitim državama koje uzimaju kredit kod nas preko naših banaka. Moja majka je znala, maćeha ne, ti znaš, advokat, obezbeđenje i još dve nezavisne osobe u slučaju problema. Ali naravno svi znaju ko su Rokfeleri.

- Očigledno ne znaju jer si ti Anderson.

- Svi mi imamo drugo prezime za javnost.

- Zašto si mi ovo pokazao? Ne želim ove stvari u glavi – odjednom se naljutim.

- Zato što nosiš u sebi budućeg Rokfelera, naslednika svega ovog.

Uhvatim se za glavu.

- Martina! – Šon me hvata.

- Treba mi vazduh koji ne miriše zlatno.

. . .

Sedimo u bašti i osećam kako napetost u meni sve više raste.

- Je li ti bolje? – pita me Šon.

- Ne! Zašto si mi pokaza sve ono? – nisam želela da znam.