Tajkun u mom gradu

Nečiji dom

Nakon leta tokom kojeg Šon i ja nismo razgovarali i vožnje kolima tokom koje nismo razgovarali napokon smo stigli mojoj kući, zapravo ja, on je otišao svojoj kući, rekao je da mora nešto da završi. I sada ja stojim kao lujka u hodniku i premotavam u glavi naš razgovor od jutros kada mi je obećao da će mi reći sve što želim da znam i da će uvek biti tu za mene. To je trajala par sati jer je ponovo otišao, ostavio me samu i otišao. Nikako da naučim. Koliko puta on treba da ponovi jedno te isto da bih ja shvatila da se ništa neće promeniti?

Mi, žene, smo mazohisti. Volimo da nas udaraju, da nas lažu, obećavaju prazna obećanja, sve to mi volimo samo zato što je to deo naše ljubavi prema muškarcu. A gde su tu njegova osećanja? Gde tu on voli? Očigledno su muškarci manje budalastiji od nas.

Zaljubljene žene ne mogu lako da prospu drvlje i kamenje po osobi koju vole jer uvek prvo pokušavaju da opravdaju tu osobu. Nije on kriv, njegov otac je kriv, okruženje je krivo, on ne zna kako da voli, ima tešku prošlost... Kad nabrojimo sve za šta nije kriv naš muškarac mi krećemo u akciju, želimo da ga popravimo, da izbrišemo to njegovo loše detinjstvo ili učinimo da zaboravi na loše stvari koje su mu se dogodile pa zato mi sve lepo oprostimo. Promenićemo ga, shvatiće on jednog dana.

Takva sam žena i ja, želim da ga zagrlim i kažem mu da će sve biti dobro, da sam tu za njega, zato krenem ka njegovoj kući već zamišljajući kako mi on izjavljuje ljubav i pravda svoje postupke padajuću na kolena ali u mojoj stvarnosti, moj muškarac nije bio kod kuće. Nadam se da sam sad naučila lekciju.

. . .

Čarli se odlično snašao bez mene na poslu, Majk već radi na kampanji za izbore i čini se da je sve na svom mestu. Morala sam da se zatrpam poslom tako da sam dan provela u kacelariji sa Čarlijem, počela sam da ga pripremam za moje mesto, nadam se da će pobediti na izborima.

Kupim naravno picu na putu do kuće jer sam gladna. Upalim svetlo i viknem jer ugledam Šona. Sedeo je u mraku očigledno i nije mrdao.

- Šone! - pozovem ga ali se on ne oglašava pa krenem ka njemu.

- Šone – dodirnem ga za rame i on se cimne.

- Izvini, nisam želela da te uplašim.

Oči su mu bile krvave i sav je u crnom.

- Jesi li dobro? – nešto nije u redu.

- Ubio sam svog oca – rekao je prosto.

Ha! Ovo nisam očekivala. Kako je Šon izgledao loše rešila sam da sednem pored njega. Nije ga valjda stvarno ubio?

Okrenuo se ka meni kao da očekuje nešto od mene ali nisam znala šta je to. Odlučila sam da ga samo zagrlim. To je bio naš prvi zagrljaj.

. . .

- Zaista se nadam da otac mog deteta neće završiti iza rešetaka – pokušam da se našalim a Šon se nekako bolno nasmeši.

- Žao mi je zbog tvog oca – dodam.

- Nemoj da ti bude, nije bio dobar čovek.

- Šta se dogodilo?

- Posvađali smo se, pokušao je da me uceni novcem i imenom ali kao i ranije nije uspeo. Doktor kaže da mu je srce samo stalo. To je bilo to. Sutra je sahrana u porodičnoj grobnici – napravio je kratku pauzu.

- Mrzeo sam ga, mrzeo sam rođenog oca.

- Nemoj to da govoriš.

- To je istina, a on je sada mrtava a ja se osećam... – opustio je ramena.