Tajkun u mom gradu

Vreme

Majk organizuje kampanju, ništa veliko još uvek ali približavaju se izbori i oseća se tenzija. Nema više korone, život se vratio u normalu i skoro sve je na svom mestu.

- Šta je toliko hitno? – pita me Čarli.

Sazvala sam sastanak na kome su prisutni, Čarli, Majk, Meri, Leon, i dva glavna predstavnika naše stranke.

- Želim da predložim Čarlija za kandidata za guvernera – kažem razlog zbog koga su ovde.

- Šta? – Čarli je bio iznenađen.

- Molim? – Majk je viknuo.

- Ne mogu da se kandidujem na ove izbore.

- Ali zašto...

- Čekaj malo Martina...

- Ljudi dajte...

- Trudna sam! – viknem.

- Šta? – Majk je zinuo.

- Deset nedelje, juče sam saznala – priznam.

Nastao je tajac i sačekala sam da svi upiju vest.

- Moje dete ima prioritet i moram da napravim pauzu u političkoj karijeri, ne želim da mislite kako vas ostavljam na pola puta jer verujem da će Čarli biti odličan guverner – nasmešim mu se.

- Čestitam – Čarli je prvi ustao i zagrlio me.

- Hvala ti.

- Red je da i mi čestitamo.

Svi su mi redom čestitali ali Majk je istakao ono očigledno, otac deteta.

- Za sada ovo ostaje među nama, kasnije ću da se bavim time.

Moj poslednji dečko Šon, pre nego što je otišao priuštio mi je jednu nezaboravnu noć, ta noć je stvorila život i sada sam trudna. Naravno on se nije vratio, prošlo je dva i po meseca i nekako sam se navikla da ideju da je otišao zauvek. Gradi on i dalje studio ali ne dolazi ovde niti zove.

Suočena sam sa bitnim životnim odlukama i želim da donesem dobre izbore. Dete je totalno promenilo moj život, postalo je priritet ispunilo se ono što sam priželjkivala.

U narednim danima na poslu se polemisalo kako ćemo i doneli smo odluku da radim, do izbora, znač još tri meseca i povlačim se. Taman na vreme, biću u šestom mesecu trudnoće i moći ću na miru da se posvetim dolasku bebe na svet.

...

Druga važna vest je ta da sam postala tetka, moj brat je dobio sina i odletela sam odmah ga vidim. Nakon euforije oko bebe došao je red i za razgovor o mojoj kampanji rekla sam bratu da se neću kandidovati, on je naravno želeo da zna razlog i morala sam da mu kažem da sam trudna.

Malo sam šokirala Vejda ali Dalija je rešila to tako što mi je prva čestitala. Prvo pitanje mog brata je bilo „Ko je otac" a njega nikad nisam mogla da lažem.

. . .

- Tvoj red.

Vejd i ja igramo šah, Dalia i beba spavaju a ja moram da objasnim neke stvari, osećam se poput grešne tinejdžerke.

- Moraš da mi kažeš šta misliš, čudan si od kako sam ti rekla da sam trudna.

- Nisam čudan, ako si ti srećna ja sam još srećniji.

- Šta te onda muči?

- Otac deteta, nisam znao da si u vezi sa Andersonom – namrštio se.

- Pa što se tiče toga... bili smo.

- Više niste zajedno? – namrštio se.

- On je otišao, pre tri meseca.

- Da li on zna da si trudna?

- Ne, ne znam da li treba da mu kažem – priznam.

- Moraš mu reći, on je otac i ima pravo da zna. Zamisli da Dalija meni ne kaže da će roditi dete? Pobogu to je dete.

- Znam ali... komplikovanmo je.

- A kad je šta u životu jednostavno? Koncentriši se.

- Ne mogu – odustanem.

- Postaću majka i odjednom je to postalo sve što me zanima.

- Martina... oduvek sam smatrao da ćeš biti izvrsna majka ali želim da budeš srećna, želim da tvoje dete ima porodicu.

- Znaš... moram da razmislim šta sve to znači za mene, trenutno sam jako zbunjena i pod dojmom da ću biti samohrani roditelj, on je jednostavno otišao.

- Ti nikad nećeš biit sama, uvek ćeš imati mene i Daliju, za sve što ti je potrebno tu smo, znaš to.

- Znam ali jedina što trenutno znam da želim je ovo dete što se tiče ostalog nisam sigurna.

- Anderson? – namrštio se.

- On je komplikovan?

- Da li ga voliš? – pita me Dalija i okrenem se. Stajala je na vratima.

- Dušo – Vejd je ispružio ruke i krenula je ka njemu, nežno je povukao sebi u krilo.

- Pitala sam te nešto – nije me zaboravila.

- Da – priznam.

- Ali on ne oseća isto pre meni.

- Molim te, muškarcima moraš sve da nacrtaš, tip i kad te voli to ne zna dok mu ne natukneš na nos.

- To nije tačno – Vejd se mršti.

- Ti nisi znala da voliš mene.

- Ja sam izizetak – odgovara mu pa se okreće ka meni.

- Ti moraš doneti odluku ali dete treba da ima oca – kaže ozbiljno.

- Znam, smao mi treba malo vremena.

- Hajde beba će te oraspoložiti – pružila mi je ruku i krenula sam za njom.

...

Nakon nedelju dana provedenih kod Vejda sa njegovom porodicom osećala sam se energično, bebe su čudo. Valjda me je ponela ona euforija oko bebe pa sam rešila da mojoj bebi spremim sobu, ironično ali odlučila sam da preuredim onu u kojoj je spavao Šon. Kako sam ja gradonačelnica odmah sam pronašla potrebne ljude koji su za dva dana okrečili sobu i uneli nameštaj koji sam kupila, nakon što sam ugledala sobu pomislila sam da je bolje da sačekam sa detaljima jer ne znam pol bebe. Za to vreme preselila sam se kod Rose i rešila da okrečim celu kuću, da bude čista.

- Znači ja sam kuma – Rosa se raduje.

- Naravno.

- Tako sam srećna – pljeskala je rukama.

- I ja.

- Nedostajaćeš mi.

- Nigde ne idem.

- Okrečili su ti kuću, čistačica je počistila i sutra se vraćaš natrag – bila je tužna.

- Živim na deset metara od tebe.

- To nije isto, divno je imati kuvaricu.

- Ha, ha, ha – nasmejem se od srca.

- Srećna sam – priznam.

- Želela sam bebu znaš? – pomazim stomak nežno.

- Znam. Hoćemo li da razgovaramo on njemu...

- Ne, još uvek nisam donela odluku.

- Onda nećemo. Vino? A da trudna si – udarila se u čelu.

- Samo vodu.

Rosa je otišla u kuhinju a ja sam pogledala kroz prozor pravo u Šonovu kuću. Šon. Mrzim što priznajem ali nedostaje mi.