U okovima ubice

10. Deo

Lav

Iznađene se raširi na njenom licu kada sednem na stolici pored nje. Izgleda umorno i neispavano. Veliki crni podočnjaci ukazuju da nije baš ugodno spavati u kolima.

Ispred nje se nalaze novine i topla čokolada. Skoro cela novina je obojena žutim markerom, što znači da nema posla.

– Topla čokolada? Stvarno? – upitam je, jer nikada nisam video da odrasla žena pije toplu čokoladu.

– Volim to da pijem. Smeta ti? – očigledno je neraspoložena, pošto bi da se svađa.

– Naravno da ne, samo je čudno. Šta se desio? Zašto izgledaš kao da su ti sve lađe potonule? – pravim se da ništa ne znam.

– Apsulutno ništa. Samo sam dobila otkaz i sada nemam od čega da živim zbot tebe.

– Zašto sam ja kriv?

– Da si me pustio ja bih sada imala posao!

Maše rukama na sve strane, nervozna je. Čini mi se kao da će svakog trenutka da zaplače, zato popustim.

– I ovako bi više vremena provodila sa mnom, tamo gde trebamo da idemo. Verovatno bi dala otkaz – pokušam nekako da je utešim. Nemam pojima kako, nikada to nisam radio. Valjda će ovo upaliti.

Počinje da se smeje, a je pogledam kao da je poludela. Nije poludela zar ne?

– Jesi dobro? – oprezno je pitam.

– Jesam – odgovori mi kroz smeh.

– Gde živiš? Ja tek sada shvatam da ne znam gde živiš – pokušavam da vidim da li će da mi kaže da su je izbacili iz stana.

– Znaš zar ne? – sranje, provalila me je.

– Znam.

– Zašto me onda pitaš? – tiho prošaputa. Nadam se da neće početi sa plače. Tačno je da sam gledao mnogo žena kako plaču, ali ne znam šta bih mogao da uradim ako ona počne da plače.

– Želeo sam da čujem to od tebe – nevoljno priznam.

– Želiš li da idemo? – upitam je pošto izgleda umorno.

– Gde? – podigne glavu i zbunjeno me pogleda.

– Pa kod mene – zar je očekivala da ću je ostaviti da spava u kolima?

– Možemo li još malo da ostanemo? – klimnem joj glavom.