U okovima ubice

23. Deo

Aida

Od one noći je prošlo desetak dana. Dani su prolazili tako što sam slala prijave za posao, učestvovala u pravljenju planova za ubistva i odlazila na zabave sa Lavom.m. On...prosto je predivan. Istina, nema ga po nekoliko dana, i ne iskaljulje često emocije, ima previše posla i često ga nema po ceo dan, ali kada dođe kući provodimo dosta vremena zajedno. Takođe sam se preselila u njegovu sobu, ne dozvoljava mi da spavam u nekoj drugoj. Zaljubila sam se. Mnogo sam se zaljubila. Nadam se da se neću pokajati.

Sutra je četrdeset dana od našeg dogovora. Ne znam sada kako će to ispasti, ali ne želim da se ovo završi. Verovatno će mi dati te informacije, a šta će posle biti ne znam. Samo znam da mi je previše lepo, toliko lepo da se bojim.

– Šta si tako zamislila? Izgoreće ti kora Aida! – o, pa naučila sam i da kuvam.

– Neće Kale, pa sad si proverila – nasmešim joj se. Priđe mi, pokaže na stolicu, sednem i pokaže mi rukom da krenem.

– Šta?

– Počni da pričaš – ozbiljno mi kaže. Izgleda da me je ova simpatična, stara žena provalila.

– Sutra je četrdeset dana od našeg dogovora – duboko uzdahnem i kažem.

– Ne znam šta da očekujem. Hoće li mi dati informacije i reći da nestanem iz njegovog života? – bojažljivo je pitam.

– Naravno da ne. Mislim da ne može da diše bez tebe, postala si mu preko potreban vazduh. Uveče, kada dođe kući prvo pita za tebe. Uvek, ali uvek me pita da li jela? Posle toga odjuli tebi. Nikada to nije radio. Obično je odlazio na neko piće i kod nekih kurvi, a sada sedi ispred televizora, jede kokice i gleda tvoj omiljeni film. Šta ti to govori? – nežno me uhvati za ruku i upitno podigne ubrvu.

– Da me voli? To želiš da kažeš?! Jesi sigurna? Nemoguće. Samo...mu prijam. Da to je.

– Kome ti to prijaš? – čujem Lavov glas. Sranje, nadam se da nije čuo sve.

– Prestani to da radiš! Zašto se šunjaš? Od kada tu stojiš?

– Stigao sam kada si rekla da nekome prijaš. Da pitam kome prijaš ili je lakše da pitam kome ne prijaš?

– Totalno je nebitno. Ženske priče. Od kad ti dolaziš tako rano kući? – začuđeno ga pitam.

– Moramo da razgovaramo – ozbiljno mi kaže.