U okovima ubice

20. Deo

Aida

Ubrzo smo se vratili kući. On je bolje i sve se vratilo na isto, osim toga što ga nisam videla već tri dana. Nema ga, i ne znam gde je. Htela sa da ga nazovem, ali nisam. Samo se nadam da mu nije rana prokrvarila i da se nešto loše desilo. Možda je samo otišao....da se odmori? Da, baš će on da se odmara, taj se nikada u životu nije odmarao.

Šetam po dvorištu i vagam da li da nazovem. Prelomim se i nazovem Simija.

– Pravi se da ne razgovaraš sa mnom – kada se javi prvo mu to kažem, jer ne želim da Lav zna da me zanima gde je. I ne zanima me. Samo...eto. Ma baš te ne zanima, zacopala si se ko budala. Ne nisam. Moje dve ličnosti se svađaju i odlučim da prekinem tu svađu. Stop.

– Zašto? – začuđeno me upita.

– Ne želim da Lav sazna da pričaš sa mnom.

– S kim to pričaš kada ne želiš da Lav sazna? – Lav, čini mi se, besno, ali staloženo vikne.

Okrenem se i ugledam ga iza sebe. Ček? Zar on i Simi nisu zajedno? Pa gde je Lav bio?

– Ovaj...– spustim slušalicu i uguram telefon u džep. Ne mogu da mu kažem da sam zvala da vidim gde je i kako mu je. To nikako ne mogu da kažem.

– Čekam – prekrsti ruke i pogleda me.

– Zašto bi to tebe zanimalo? Da li ja pitam s kime ti razgovaraš, gde ideš, šta radiš? Ne pitam. Nemaš pravo ni ti meni da postavljaš takva pitanja – odlučim da se odbranim napadom.

– Reci mi – zahteva.

– Neću – prkosno odgovorim.

Približi mi se, skolni nestašni pramen moje kose i poljubi me. Ovaj put grupo. Uzvratim mu poljubac i on se odmakne. Šta?

– Ne mogu da verujem! Vrati mi telefon! – viknem kada vidim da je uzeo moj telefon iz džepa.

Pokušavam da dohvatim, ali ne mogu jer je podigao telefon iznad svoje glave. Vidim kako stišća i pozove Simija.

– Aida, nije sa mnom. Verovatno je dobro i treba još malo da dođe kući. Trenutno sam u poslu, nazovi njega i pitaj ga gde je.

– Kući sam brate, završavaj ti to što treba – odgovori mu Lav.

Spustim glavu, sramota me je. Sada će misliti da ga uhodim. Pa nije kao da ga ne uhodim...ali ne mora on to da zna.

– Zar je toliko teško mojoj devojci da prizna da se brinula? – približi mi se i vrati mi telefon.

– Ti si ozbiljan? – iznenađeno podignem glavu i pogledam ga.

– Naravno da jesam. Iskreno, ne znam kako će ovo ići, ali sam voljan da probam. Pa, želiš li da budeš moja? – ozbiljno me pita.

– Želim – nasmešim mu se i zajedno krenemo ka kući.