U okovima ubice

13. Deo

Aida

Začudim se kada vidim da je soba u kojoj sam do tada bila drugačije sređena. U sobi se nalazi veliki krevet, ormar i sto za šminkanje. Verovatno su je sredili dok nisam bila tu.

Sednem na krevet i zaključim da ne treba nikada više da pijem. Nisam trebala da ga sprečim da izađe iz sobe. Spavao je pored mene, i to ga je razljutilo. Ne želim da ga ljutim, jer ga se bojim. Ponekad zaboravim da je on ubica.

Vrata se otvore i podignem glavu.

– Hajde, treba da se spakuješ, ja ću ti pomoći – nežno mi kaže Katarina.

– Nemam stvari ovde, ostale su u kolima, a kola su verovatno ispred kafića – pošto sam sinoć zaboravila šta radim.

– Imaš – priđe ormar i otvori ga. Mnogo odeće ima u njemu, koja nije moja. Naljutim se. Ne želim da mi kupuje odeću. Nisam ja sponzoruša.

– Ne želim tu odeću – viknem besno.

– Izvini Katarina, nisi ti kriva. Imam svoju odeću spakovaću nešto svoje – nasmešim se ženi, jer nije ona kriva.

– Znaš, nije on toliko loš – kaže i izađe. Šta sad ovo znači? Nemam pojma i ne zanima me. Samo želim da se ovo što pre završi. Svi pričaju u šiframa, ništa ih ne razumem.

Slučajno pogledam kroz prozor i ugledam svoj auto. Super! Sada neću morati da uzimam one stvari. Siđem i uzmem stvari iz auta, odnesem ih gore i spakujem nešto stvari u manji kofer. Pa neće mi trebati više stvari od nekoliko haljina, farmeraka i majici.

– Aida! – vikne Lav.

Uzmem kofer, kožnu jaknu i telefon i siđem.

– Jesi li spremna? – pita me, a ja klimnem glavom.

Krenemo da izađemo, ali nas spreči Katarina strpajući mi neku kesu u ruke.

– Šta je ovo? – pogledam u nju, pa u ovu kesu.

– Sendviči, niste doručkovali jutros – odgovori i vrati se u kuću.

Sednemo na zadnjem sedištu, a Semi nas vozi. Ne razumem zašto Lav ne vozi? Kao da je jebeni predsednik ima vozača.

– Jedi – naredi mi Lav dok gleda u telefon.
Idiot! Zašto će on meni da naređuje?

– Neću – drsko mu odgovorim, na šta on spusti telefon i pogleda me. Okrenem glavu i gledam kroz prozor da ne bih gledala u njega.

– Šta? – ciknem kad mi okrene glavu prema sebi.

– Zašto me izazivaš? – pita me dok me drži za vrat. Srce počne brzo da kuca, iskočiće iz grudi.

– Ne želim da jedem – ležerno mu odgovorim, a bojim se. Počeo je da mi steže vrat.

– Lave, boli me – kažem mu dok mi se suze skupljalju u očima. Kao opran me pusti i pogleda u moj vrat. Verovatno je ostao crveni trag od njegovih prstiju.

Spustim glavu na prozor i zatvorim oči.