U okovima ubice

17. Deo

Aida

Sala u kojoj se održava zabava je bila puna. Mnogo ljudi, i mnogo lepih žena. Neke su verovatno plastične, ali su lepe.

– Onog tamo što dolazi prema nama trebamo da likvidiramo – šapne mi Lav, u tom momentu se slučajno okrenem i dotaknem njegove usne. Brzo se odmaknem i izvinim mu se, na šta se on samo nasmeje.

Čovek krene prema nama, sa njim su dve devojke. Jedna ga je uhvatila pod ruku sa jedne, a druga sa druge strane. Zašto mi je ovako poznat? Sigurna sam da sam ga videla već negde.

– Da li ja to vidim velikog Lava? – kroz lukavi osmeh upita Filip. Ne mogu da verujem! Samo mene može ovako univerzum da zeza. Došla sam sa muškarem kome ću biti na raspolaganju četrdeset dana da bih ubila svog dečka! Koja drama.

– Aida? – kada me je ugledao krenuo je prema meni. Ovo neće ispasti na dobro.

– Vi se poznajete? – upita Lav.

– Da, to je moja devojka ili je bila. Da li si ti to mene prevarila? – krene da viče.

– Naravno da nisam. Stišaj se, nismo sami – opozorim ga, jer dosta ljudi gleda u nas.

– Ona tebe nije prevarila, ali izgleda ti ti nju jesi – kroz smeh mu kaže Simi.

– Naravno da jesam, to je moje pravo. Sada idem, ali srešćemo se mi još.

– To je tvoj dečko? – začuđeno me upita Lav.

– Bivši.

– Koju ponudu ti je dao? – tiho me pita Lav, da neko drugi ne čuje.

– Zaprosio me je – ravnim tonom kažem.
Zamalo da se udavi viskijem kojim je pio.

– Vreme je – prošaputa Simi. On je bio tu i izviđivao situaciju.

– Sada se nalazi u jednoj sobi, znate već šta radi. Tada se neće nadati da neko može da ga ubije – slušam kako Simi izlaže plan o ubijanju mog dečka, od malopre bivšeg i zapitam se kako nisam provalila provalila da je kriminalac?

– Mi ćemo ući unutra i uraditi šta treba, a ti ćeš stražariti ispred vrata, jel može? – upita me Lav.

Klimnem glavom i dođemo do sobe. Oni uđu, a ja ostanem ispred. Bože, u šta sam se ja pretvorila? Ne razumem kako mi nije žao to što će ga ubiti. Nestrpljiva sam, prolaze ljudi i čudno me gledaju.

Izađu iz sobe i pokaže mi glavom da krenemo. Izašli smo sa zabave i seli u kola.

– Jeste ga ubili? – bojažljivo pitam. Ipak mi je žao. Ne volim ga, nikada ga nisam ni volela, ali mi je žao.

– Nismo, gad je pobegao kroz prozor – vikne Lav.

– Lave, pa ti si ranjen! – viknem kada slučajno ugledam veliku mrlju na levom ramenu.