Život bez njega - Treća sezona priče "Ne zaboravi me" - Završena

Devetnaesta glava - Ispaljeni metak

Alison POV

Kako je mogao da bude tako glupo nepažljiv? Metak mu je prošao pravo kroz stomak i rana ne prestaje da krvari, a Maja, Vejn i ja radimo sve što je u našoj moći da zaustavimo krvarenje.

FLASHBACK

"Jesi li zaista ozbiljan? Pustićeš ga da se upiša tu?"

"Niko nije izmislio stolice za kurčeve. Jako mi je bitno da li će se on upišati."

Sarkastično mi odgovori dok sam gledala u čoveka koji je jedva trpeo da ne pusti u gaće. Nije nam nijednom tražio da ide u wc, ali to je verovatno zato što je očekivao ovakav odgovor kakav je meni Mihajlo upravo dao.

"Za tvoju informaciju, takve stolice su već izmišljene."

Luk je seo preko puta Mihajla i krajičkom oka posmatrao Ćelavog.

"Nije ti loša ta ideja, ali trebalo bi da razmisliš o tome kako ćemo oprati kombi od njega. Sajmon će te zadaviti golim rukama ako on popiša sedište."

Vejn nam se pridružio, a Maja je upravo donosila providnu zatvorenu kesu Mihajlu.

"Šta je to bre?"

"To je...kako da ti kažem na najlepši način...rufinol."

"Daćete mu drogu za silovanje?"

"Ništa drugo nije imao u svojoj torbi. Moraćemo da se zadovoljimo time i uspavamo ga."

Maja odgovori Luku koji je uporno preturao po crnoj torbi bez dna.

"Zar dejstvo toga nije tek pola sata nakon doziranja? Možemo li samo da ga nokautiramo?"

"Ne Luk!"

"Nismo to uradili, ali jebeno je trebalo! Ne znamo koliko tačno vremenski drži u nesvesti ovo sranje!"

Vejn je negodovao odvezivajući ćelavog koji se onesvestio deset minuta nakon što smo mu dali dozu. U momentu nepažnje mu se i Mihajlo približio s namerom da ga prebaci preko ramena i unese u kola, ali se ovaj trgnuo.

"Mihajlo pazi!"

Prekasno. Ćelavi je munjevitom brzinom zgrabio Mihajlov pištolj, uperio ga i opalio ka njemu. Metak je završio u stomaku. Ali ni od našeg begunca ništa nije ispalo savršeno. Vejn i Sajmon su ga opkolili dok smo se mi bavili Mihajlovom ranom. Uzeli su pištolj, ali je begunac otrčao u mrak...

"Idem za njim!"

"Ne Sajmone! Sredićemo ga zajedno. Sada je prioritet rana našeg vođe. Donesite mi kofer prve pomoći iz gepeka. Maja i ja ćemo...izvaditi metak i previti ranu. Radan i Luk obiđite naše trenutno mesto boravka i ljude u njemu. Vejn ostaješ sa nama za slučaj da se ćelavko vrati da završi posao."

"Od kada si ti preuzela vođstvo?"

Radan usprotivljeno prekrsti ruke na šta mu se Vejn obrati.

"To nam je trenutno najbolji plan. Idemo."

Kraj FLASHBACKA

"Pritisni na ranu!"

"Još uvek krvari, ne možemo ovako da nastavimo! Nisi dobro zašila ranu!"

"Plašim se da nisam. Moraću da ponovim."

Kako sam i mogla da zašijem tako dobro kada se ranjenik trzao na svaki dodir na njegovom telu? Leži na zemlji položen tako da nam samo vatra i baterijska lampa pružaju svetlo s obzirom na to da je pao mrak. Radan, Sajmon i Luk sada traže begunca, a nas troje radimo sve što je do nas da zadržimo u životu ovog plavog nepažljivog kretena!

Ingvild POV

"Šta to radiš?! Ne možeš da odeš tamo u sred ove gužve! Ti vodiš ovu organizaciju, ostavljaš je nezaštićenu ako se uputiš tamo! Mali je dobro. Ovo su samo pretnje. Ingvild čuješ li me?!!"

Otac viče na mene s odlučnošću jednog pravog vođe, a ja pakujem što više pištolja i metaka u torbu. Hugo, Natalija, Fiona i blizanci čekaju ispred ruševine spremni da krenu. Svi smo neprijateljski nastrojeni, u stanju da ubijemo nekog, a moj bes je usmeren ka samo jednoj osobi. Vođi Barbarossa.
Kako nisam mogla da predvidim zamku i još pošaljem mladu ekipu da sredi takvog lopova?! Koja mi je ovo greška po redu što se Mihajla tiče?!!

"Opusti se. Organizacija je tvoja sada. Dok se ne vratim podrazumeva se. Imaš svoje ljude, koliko znam niko ko me je pre osamnaest godina sabotirao u svemu što radim nije otpušten ni ubijen samo zbog ovakvih situacija. Iskoristi priliku i pusti me da spasim svog sina."

Koliko je dug put kada zaista brzo treba da stignete na neko mesto? Koliko vreme brzo teče kada morate tačno u minut, ni sekundu duže, da budete na nekom mestu? Jako dugi kilometri i jako brza štoperica. Tako se ja sad osećam. Tako se osećam dok prelistavam događaje u kojima se svađam sa svojim jedincem.
Bitke bez kraja su one bitke koje ne dobijate i ne gubite. Naporne i zamorne, prosto uništenje za vaše telo i um. Za obe strane.

"Razmišljam o avionu. Požuri do skladišta."

Bez reči i prigovaranja - što bi inače radili - moja ekipa je krenula ka starom dobrom kamionu koji nas je vozio preko cele Nemačke svih ovih godina.

Privatni avion, godinama nekorišćen samo je čekao na mene. I na svog jedinog pilota Gorana.

"Upadajte. Bićemo u tom smetlištu dok kažeš 'kuća'!"

"Ingvild?"

"Ha?"

Nezainteresovano sam gledala kroz prozor kako uzlećemo.

"Mihajlo je dobro. Pokušali su da te namame tamo."

"Uspelo im je. Zato neće dočekati sledeći dan."

Treba je za manje od pola sata da se nacrtamo u oronuloj staroj zgradi. Ali sleteli smo ranije. Ili se meni činilo zato što sam predugo bila u svojim mislima.

"Ingvild! Nisam te očekivao, pogotovo ne ovako kasno!"

Stari niski čovek je odmah prišao da se pozdravi i zagrli nas sve odreda.

"Ni ja nisam očekivala da ću biti primorana da dolazim ovako kasno. Gde je grupa koju sam poslala ovamo?"

"Dole kod stena. Ako se sećaš one pećine..."

"Hvala ti."

Koji je najgori prizor koji majka može da dočeka? Da gleda svoje dete u bolovima. Da, pretpostavite to, ali ono što je mene više povredilo je to što moje dete nije htelo da vidim njegove rane. Čim su shvatili da smo došli Mihajlo se podigao skrivajući jačinu bola iza lakih pokreta.

"Nismo Vas očekivali."

"Je li sve u redu?"

Ton mi je hladan i dalek, a pogled preusmeren na Alison koja mi je odmah prišla.

"Metak je prošao kroz stomak, nisam uspela da zaustavim krvarenje, ali sam izvadila metak."

Ponovo sam pogledala ka Mihajlu. Zavoji oko stomaka su čvrsti, a uprkos tome što je metak izvađen rana je otvorena i krvari. Prišla sam.

"Nije bilo potrebe da dolazite zbog ovoga."

"Doneli su mi uboden nož u glavu lutke na kojoj je bilo tvoje ime. Koliko god da me mrziš doći ću. Uvek ću dolaziti.

"Zoveš to majčinskim postupkom?"

Sarkazam i gađenje u njegovom glasu su me naterali da se glasno nasmejem.

"Ne. To zovem brigom o svojim saborcima. Ali da, došla sam i da se osvetim."

Pretpostavljam da nije trebalo da vidim kako mu se kut usne na kratko izvio u osmeh.

"Lezi dole. Donesite mi krpu i alkohol... Još zavoja i... Alison. Želim da mi doneseš metak koji ga je pogodio."

Mihajlo POV

Da, potiskivao sam osmeh zbog ljutnje na Ingvild, svoju majku. Možda zato što sam u transu i momentima kada sam mislio da umirem poželeo da je vidim još jednom.

Iskreno da li ste mislili da Mihajlo umire? Ccc 🤭🤭🤫🤫