Život bez njega - Treća sezona priče "Ne zaboravi me" - Završena

Deseta glava - Siroče sa majkom

Moj POV

Ja:Da li tako uvek odlučuješ umesto mene?

Gledam u razbesnelu hijenu ispred sebe. Otkako znam za sebe Ingvild je bila nervozna, često je vikala i izbegavala da me vidi kada je ljuta. Do skoro sam pretpostavljao da to radi da se ne bi izderala usput i na mene, ali sada shvatam da, što je besnija više iznosi pravo mišljenje o svakoj osobi koja joj se nađe na putu. Do sada nisam imao priliku da to čujem, iako sada osećam. Misli da sam slab da podnesem neke stvari, vidi me kao kukavicu...

Ja:Možda ja želim da upoznam Sanije i Jovanu. Nisi mi čak rekla ni da je moj instruktor ustvari moja tetka...

I:Neće biti prilike da ih upoznaš.

Narogušeno uzvraća i približava mi se zbog čega osećam jači stisak na svom ramenu. Hugo i ostali ustaju od stola a ja pravim korak napred, ka njoj.

I:Sanije je verovatno već istrulila, a Jovanina glava visi tamo negde već osamnaet godina.

Hvatam sebe kako se smejem.

Ja:Tako to rešavaš Ingvild? Ko ti se ne sviđa umire, ko ti se sviđa uzimaš ga kod sebe...

H:Mihajlo. Bilo je dosta.

G:Dovoljno je iznervirana, bolje je po sve nas da joj se sklonimo...

Goran ga dopunjava a ja se mrštim.

Ja:Zašto? To bi trebalo da je žena koja me je rodila. Mada... Odgajali ste me ti, Bojan i Goran, Fiona i Natalija. Nema veze. Nikad se nisam bunio.

Uzimam najveći adut koji imam. Ingvild stišće zube i usporeno zatvara oči dok ostali pokušavaju da me ućutkaju. Viktorija sklanja ruku s mog ramena, pa više ne osećam pritisak.

Ja:Ne sećam se ranijeg perioda, ali pamtim da sam bio srećan kad mi peti rođendan nisi zaboravila, iako sve ostale jesi. Zaboravljala si do šesnaestog. Počela si da obraćaš pažnju kada mene nije bilo briga jer sam odavno prestao da se nadam da TI..! ...Ustvari brineš za mene.

I:Kakav bi to uticaj trebalo da ima na mene?

Krsti ruke ispod grudi i popreko me gleda kao da joj nije važno što ovo govorim. Ličim na nju kad je reč o nečemu ovakvom. Ne dam da mi se osećaji odražavaju na licu dok ne ostanem sam. Igrati igru s nekim ko je zna nije baš zanimljivo.

Ja:Ima. Postoje stvari koje moraš da čuješ sada i ovde. Postao sam zaštitnički nastrojen kada sam prvi put video čoveka da ti prilazi. Samo juče si dala prokleto obećanje da ćeš da se osvetiš za očevu smrt!

I:Obećanja nekad ne moraju da se ispune!

Trese nogom o pod te prkosno podiže bradu. Osećam netrepeljivost između nas, svi prisutni nestaju i bez me obuzima.

*Flashback*

I:Mihajlo ne sad... Radim.

Nezainteresovano odgovara i odmahuje rukom kojom drži olovku.

Ja:Kad ćeš imati vremena za...da se igramo?

Zaustavim se na delu gde je trebalo da kažem "za mene" iako sam to zaista želeo. Da ima vremena za mene...

I:Ne znam... Nisam slobodna cele nedelje. Idi davi blizance...

Ponovo odmahuje rukom i vraća se svojim papirima ostavljajući me tužnog da stojim na sred sobe. Polako zatvaram vrata za sobom te pogledam u stepenice. [...]

H:Kako si uspeo da padneš sa velikih stepenica? Obično pažljivo silaziš...

Hugo upita previjajući mi slomljenu nogu. Skoro da me uopšte ne boli.

Ja:Gde je mama?

Hugoov zabrinuti pogled pretvara se u nervozni, zbunjeni.

H:Mali...nisi valjda namerno pao da bi privukao njenu pažnju?

Ja:Samo sam mislio da bi je zanimalo, da će mi ona pregledati nogu i zaviti je. To majke rade svojoj deci zar ne?

*Kraj flashbacka*

H:Petroviću to je dosta. Idemo da popričamo kao muškarci...

Stavlja mi ruku na rame ali ga hitro guram od sebe. Uzmičem se.

I:Nemam vremena da slušam ove gluposti. Biće kako ja kažem. Nećeš ići da vidiš tu odvratnu ženu! Toliko od mene!

Ingvild se kreće ka stepenicama pokušavajući da izbegne dalju konverzaciju sa mnom, ali joj ne dopuštam vikom da me se otrese.

Ja:Malopre si rekla da tebe niko nije prihvatao..!

Zaustavlja se, okreće i upućuje mi svoj najstrašniji ledeni pogled.

Ja:Ako si mislila samo na sebe kao i sada nije ni čudo što je bilo tako.

Ravnim tonom joj se obraćam.

Ingvild se naslanja na stepenište, krsti ruke i ponovo svi oko mene nestaju.

Ja:Tvoje misli i potrebe su bile mnogo važnije od mojih. To sam potvrdio onda kada sam čuo da se svađaš sa Hugoom i govoriš kako ne želiš da budeš u mojoj blizini jer te sve u vezi mene podseća na Miloša.

Pogledom prelećem preko svih prisutnih i osećam nelagodu, napetost i krivicu. Hugoovu krivicu i Ingvildino kajanje.

*Flashback*

U momentu kada sam se spremao da pokucam na mamina vrata čuo sam njen oštar glas i Hugoovo vikanje.

I:Ne možeš da me nateraš da budem blizu njega! Ne mogu to da podnesem!

H:Kako nisi svesna da pričamo o detetu, alo?! Tvom detetu! Sram te bilo bre!

Meni? Pričaju o meni?

I:Nema to veze! Kada mu se približim postajem svesna da je isti Miloš! Njegovo ponašanje, izgled, hod...! Ima samo četrnaest godina a već zna tolike stvsri o njemu! Ponekad se osećam kao da ga oponaša...

H:I?! To te sprečava da mu budeš majka?!

Hugoov glas se povisuje i neko staklo puca unutra. Polako se odaljim od vrata, ali to ne bude dovoljno jer sam i dalje čuo većinu psovki i stvari o kojima su pričali. Ingvild me ne želi?

I:Znaš koliko dugo mi je trebalo da se oporavim, ne mogu samo da...

H:Tvoje potrebe nisu važnije od njegovih!

Ne izdržavši više, otišao sam u svoju sobu prekrivajući rukama uši koje su bridele od stiskanja... [...] Kucanje na vratima. Brišem vlažne oči, pravim se da čitam knjigu koju sam dobio na poklon za rođendan od blizanaca.

X:Mogu li?

Ingvildina glava viri s vrata, a iza nje krajičkom oka nazirem Huga. Ne odgovaram joj pa ostavlja vrata sobe širom otvorena. Dolazi do kreveta i seda na isti.

I:Mislila sam da bismo mogli da prošetamo gradom. Kao majka i sin. Šta kažeš?

Ja:Izlazi napolje.

Govorim bez da je pogledam. Koliko ona mene može da ne želi mogu i ja nju.

Ja:Ne treba mi majka koja se na nagovor drugih pravi da želi da provede vreme sa mnom.

*Kraj flashbacka*

Ja:Dobro je znati da se sećaš toga zato što sam te tada precrtao. Ali sam neizmerno bio srećan u protekle dve godine što konačno obraćaš pažnju na mene...iako je to bilo samk za dobrobit Organizacije.

Drugi udarac.

I:Mihajlo to nije...

Ne sačekam da završi rečenicu, što svakako nije ni planirala, već krenem ka vratima, ali zastanem čim povučem kvaku na dole.

Ja:Otkad znam za sebe bio sam siroče s majkom. Od sada si ti majka bez deteta. Svakako ga nisi ni želela.

I snažno lupanje vratima...

Zdravoo! Nisam se dugo javljala ovde, izvinite zbog toga 😅
Konačno imate nastavak i verujem da će sledeći biti još zanimljiviji! Uživajte! 🧡🥕