Život bez njega - Treća sezona priče "Ne zaboravi me" - Završena

Deveta glava - Opravdanje za patnju

Brzim korakom se spuštam dole pazeći da me ne vidi neko od ukućana. Moram da rasteretim um...

I:Zar nećeš ništa ni da me pitaš?

Smrači mi se čim čujem majčin glas. Ne zastanem da je pogledam već se brzo spustim dole uz mumlanje.

Ja:Mislim da ti nije ostalo ništa što bi mi mogla reći.

Zalupim vratima kuće.

V:Da nije malo kasno?

Viktorijin glas odjekuje mojim ušima dok udaram vreću bez prestanka. Ne znam koliko dugo sam u ovoj teretani. Svugde osećam majku, njen uticaj na ovu organizaciju u kojoj sam sad.

Ja:Je li te Ingvild poslala? Možeš slobodno da ideš!

Bez dalje konverzacije nastavim da udaram terajući gnev da izađe iz mene.

V:Hoćeš da sparingujemo? Izduvaćeš se, a posle možeš da mi ispričaš šta se desilo.

Ja:Hugo te je poslao onda?!

Poslednji udarac koji zadam vreći je obori pa se okrenem ka Viktoriji. Njena kratka zelena kosa sija i izražava joj oči.

V:Nije me niko poslao. Uvek sam ovde negde. Znaš li koliko je takvih kao ti prošlo ovuda?

Ispušta jedno "uf" te odmahuje glavom kao da je bilo bezbroj slučajeva kakav sam ja.

V:Šta je keva toliko strašno uradila da nisi mogao da odeš i pričaš sa prijateljima?

Ruku stavlja oko cigare pa je pripaljuje šibicom.

Ja:Udaje se.

Dobijem iznenađen, zgrožen pogled od nje.

V:Ingvild?

Klimam glavom pa prolazim pored nje. Pomeram traku te kročim u ring.

Ja:Rekla si da ćemo da sparingujemo.

Uperi kažiprst pokazujući mi na cigaretu te dođe za mnom. Sedam na sred ringa hvatajući se za glavu koja je užasno bolela.

V:Pogrešno si sve shvatio mali...

Stavlja mi ruku na rame pa zauzima mesto naspram mene.

Xx POV

Ja:Kako si to saznala? Nije istina!

Odmahujem rukom i vičem na Jovanu koja se smeje. Očigledno je zabavljena.

J:Mislim da je vreme da se vratiš. Nema smisla traćiti vreme na traženje Dilana sada. Uostalom ja sam tu, nemaš za šta da brineš.

Govori mi te se približi sporim i senzualnim koracima.

J:Nisi hteo da ideš pre osamnaest godina, ostao si sa mnom... Mislila sam da ti ne nedostaju sin i žena... Pardon, bivša žena...ali opet si ljubomoran vidiš Miloše?

Ćutim. Zauzimam stolicu te prolazim rukom kroz kosu. Steže me u grudima kad pomislim na Ingvild, njeno venčanje, na naše dete...

Ja:Imaš li Mihajlovu sliku?

J:Pretpostavila sam da ćeš nekad tražiti iako si se suzdržavao. Imam od kada je bio mali pa sve do sad. Stiže mi svakodnevno. Neću reći od koga.

Doda kada primeti moj upitni pogled. Pružam ruku da uzmem iz njene. Skoro sve su mutne, ali mogu da ga vidim. Slika s prvog rođendana, male i velike mature, srećan je. Stižem do poslednje slike koja me najviše zainteresuje. Stoji na vagi i mršti se, oko njega je puno dece njegovog godišta.

Ja:Š-šta je ovo?

Neočekivano zamucam.

J:Liči na tebe, zar ne? Plavokos, visok... Čula sam da je teške naravi.

Na trenutak skrenem pogled na nju pa se još jednom zagledam u sliku. Prepoznajem Davida, David ga meri. Zašto? Zašto David? Zašto je tu previše njih?

Ja:Jovana...šta je ovo?

Osećam da mi se tresu ruke dok ustajem sa stolice pridržavajući se za istu. Nervozan sam. Ingvild nije moj la to da mu uradi...

J:Odbor koji prati rad organizacije ga je primetio... Ingvild je bila primorana da ga upiše u organizaciju.

Zatvaram teške kapke pa stiskam sliku u rukama. Poći će našim stopama? Jovana seda na fotelju i otpija gutljaj kafe.

J:I Ingvild je živela život na ivici na svakoj misiji, pa nisi dizao ovoliku frku. Sigurna sam da zna da se čuva.

Zastaje ali ubrzo uzima vazduha spremna da nastavi. Šetam se po sobi kao kakav manijak ne puštajući izgužvanu fotografiju iz ruku.

J:Ako se toliko brineš za njega zašto ne odeš da ga vidiš? Lično, na misiji, makar iz daljine..? Rekla sam ti da ću paziti na Dilanovo, i na kretanje organizacije Barbarossa. Imam svoje ljude ovde, poslaću nekoliko sa tobom.

Otvaram šaku te puštam da fotografija padne na pod, gledam u Jovanu.

J:Da, Ingvild će te osuđivati. Da, Mihajlo neće hteti da te vidi. Ali oboje će morati da saslušaju opravdanje za patnju koju si im priredio. Nateraćeš ih da te slušaju.

Ustaje sa kožne tamno crvene fotelje, kreće se ka vratima.

J:Spremi stvari, pripremiću sve za tvoj polazak odavde.

Ingvild POV

N:Moraš da mu objasniš. Brak je samo na papiru dok ne popravimo neke stvari.

Natalija mi govori. U rukama držim prvu Mihajlovu sliku. Svi tamo stojimo kao porodica, srećni smo. Smejem se.

Ja:Ne mogu da mu kažem da ću ubiti tog čoveka čim organizacija ponovo bude na nogama.

B:Složiću se s Natalijom, lakše će te tako razumeti.

Goran i Fiona klimaju glavom pa gledam u Huga očekujući da me podrži.

H:Viktorija je sa njim. Trenutno mu to objašnjava. Nervozan je čitav dan, bes ga ne napušta.

Klimam glavom te ostavljam uramljenu fotografiju na komodu.

Ja:Nisam imala priliku ni to da mu objasnim...

Kudim sebe pa odlazim iz dnevne.

F:Bežanje od problema ti neće pomoći. Ovo je nešto što ne možeš da prepustiš Viktoriji. Ona mu jeste tetka, ali on to ne zna. Bilo bi dobro da sazna od tebe.

Okrećem se i naslanjam na štok vrata, usmeravam pogled na Fionu.

Ja:To nije nešto što mu krijem.

G:Ali nisi mu rekla. On ne zna. Ne zna ni da ima babu, ni da je imao još jednu tetku!

Ja:To je zato što ih nema!

Vičem na Gorana. Mrštim se na samu pomisao na Jovanu i Sanije... Mene nisu prihvatale a prihvatiće moje dete...? Bolje je da ne zna za njih.

G:Nije tvoje da odlučuješ da li će da poznaje Sanije ili ne.

Približava mi se preteći kažiprstom.

Ja:Ta žena me posle odlaska nikada nije tražila! Nikada! Rut je imao Jovanu, a Sanije Viktoriju! Ko je prihvatao mog brata i mene?! Niko! Bili smo siročići s roditeljima uvek! Ne zaslužuje da zna za njegovo postojanje...

Odgovaram a oni ćute. Pogled im je prazan, negde iza mene. Okrećem se bez blagog pojma na prizor iza. Viktorija drži ruku na Mihajlovom ramenu, oboje me gledaju.

Mi:Da li tako uvek odlučuješ bez mog znanja?

Aaaaa misljenjee 🤭🤭🤭🤭
Konacno sam i ovde deo napisala
Sta mislite o Milosu? Zasto je odlucio da ipak ne dođe kod svoje porodice? 🧡🧡🧡