Život bez njega - Treća sezona priče "Ne zaboravi me" - Završena

Trinaesta glava - Laži i provokacije

*Nedelju dana kasnije...*

Mihajlo POV

Prošla je ponoć... I dalje sedim na klupi i čekam da se Eloiz pojavi. Danas biraju timove organizacije... To mi ne da mira. Ako želim da budem vođa moram da umrtvim ko zna koliko ljudi, a ako ne - biću umrtvljen. Bilo bi bolje da dobijem nekakvu motivaciju... Pored toga , te borbe su trebale da se održe pre nedelju dana, ne znam zašto se toliko odužilo...

"O čemu tako razmišljaš?"

Uznemireno skrenem pogled na levo a pored sebe ugledam Eloiz. Prekrštenih ruku je sedela spokojno izučavajući crte mog lica.

"Zašto se tako šunjaš?"

Upitam vidno ljutit ali dobijem samo sleganje ramenima.

"Rekla sam ti 'zdravo' tri puta, Mihailo."

Način na koji izgovara moje ime je tako zanimljiv i iritantan. Namerno to radi.

"Eloiz... Nemica si?"

Klima glavom zainteresovana za mojr pitanje koje sledi.

"Zašto onda pokušavaš da pričaš kao strankinja? Ili si samo glupa kao što izgledaš..."

Pogled koji mi je uputila nakon što jr nogu stavila na klupu je bio dovoljan kao da kaže da je uvređena.

"Ti si iz organizacije Krvi, zar ne?"

Sporo sam okrenuo glavu da bih video strah prikriven besom u njenim očima boje mora.

"Ubili ste mi majku dok sam bila devojčica."

Ustaje i odaljava se od mene kako bi imala više prostora i vremena da mi umaknr u šumi. Verovatno bih lagao kada vih je tešio rečima da to nije tačno. Organizacija je ubila mnogo ljudi...

"Imam sliku čoveka koji je to uradio a sličnost među vama je tolika da ja..."

Hvatam sebe kako skačem i približavam joj se tolikom brzinom da ne stigne da napravi ni korak.

"Reci još jednu reč i..."

Komešanje u želucu mi privuče pažnju, kao i Eloizinu jer odmah skrene pogled iza mene, nakon čega mi zada udarac u rame.

"I? Šta ćeš da mi uradiš? Tvoj otac je ubica! Brat, sestra, majka... TI si ubica! Šta ćeš mi uraditi? Ubićeš me?!"

Prepuklog glasa i duznih očiju me je posmatrala isprekidano disajući. Šta bih sada trebao da kažem? Kako da se pobunim?

"Moja majka..."

Moja majka jr prevazišla serijske ubice.

"Hoćeš da kažeš da grešim?"

"Ne."

Odustanem prelazeći prstima kroz kosu zatvorenih očiju.

"Nisam nikoga ubio, Eloiz. Tek sam krenuo u Organizaciju, nov sam i praktično ne znam kako to ide... Ja..."

"Ne!"

Zbunjeno otvorim oči kako bih je pogledao ali sve što vidim je glava zabijena među kolenima a ruke na ušima.

"Ne želim da slušam! Ne pričaj mi."

"Eloiz. Molim te."

Spustio sam se u čučanj do nje i pokušao da je prigrlim dok me je histerično gurala. Napokon sam uspeo i u momentu je skupila ruke u pesnice gužvajući moju izbledelo crnu majicu.

*Dva dana kasnije...*

Mario POV:

"Znači da ti on veruje? Poverio ti se?"