Alarm je zvonio tačno u pet sati, ali uzalud što sam ustala na vrijeme, spremila se i krenula kad je baš ovo jutro snijeg odlučio prekriti svaki centimetar ceste, pa je i vozaču gradskog prevoza izgleda bilo mrsko izaći na ulice. Nisam sebi mogla priuštiti taj luksuz da se vozim taksijem, iako sam razmišljala o tome, odustala sam kada sam shvatila da u pola šest nije bilo žive duše. Pa čak se ni suncu nije mililo da se probija kroz svo ovo sivilo, pa mi nije bilo druge, već zakasniti na prvi posao, ostati kraće i potruditi se da bar u fabriku dođem na vrijeme.
Promrzla i mokrih nogu, stala sam na prvu mermernu ploču pred kućom dekanice fakulteta Političkih nauka čiju sam kuću čistila. Nekada je živjela u istoj mahali gdje sam odrasla, znala sam čija je majka, ali ona nije imala pojma ko sam ja. Ispred kuće, pogledom na sat, shvatila sam da sam skratila za sat i pol kasneći, vrijeme koje provedem čiščeći. Nisam se puno brinula kuća je bila besprijekorna, sve što je trebalo jeste da to redovno održavam, pa sam odahnula kada sam prišla vratima i polako ih otvorila kao i uvijek. Obavila bih sav posao, pokupila kovertu koja me je redovito čekala u kuhinji na pultu i odjurila u fabriku. Tiho se izujem, svučem mokre čarape i neki stid me preplavi, jer nisam imala bolju obuću. Na prstima otapkam do kupaonice ispod stepenica, ostavim svoje mokre čarapice na radijator i raspremim se, a zatim pokupim krpe i sredstvo za drvene površine. Kako uđem u dnevni boravak, tako se za malo srušim od prizora. Svi jastuci koji su inače urredno stajali po ćoškovima ogromnog ugla, sada su bili razbacani po podu, stolu, čak i kod vrata- bilo mi je došlo da se rasplačem. Čak je i grožđa bilo na sve strane, uzdahnem nemoćno pitajući se šta se ovdje desilo, pa spustim sve iz ruku na ćošak stola i počnem sa raspremanjem. Pogledam na sat i ako želim stići na idući posao, onda imam svega četrdesetak minuta vremena, a pojma nisam imala da li je bilo išta za peglanje u malenoj sušionici pored kuhinje. Neka bol me svladala i oči su mi se napunile suzama, jer me sva moja umišljenost i bahatos sustizala, ali imala sam moju malu mrvu da me tjera da idem naprije. Nije bilo vremena za sažalijevanje. –Zar ne Mirsele?- zagledam se u sve slike koje su stajale kod prozora. Srce mi se stegne, nikada nisam prilazila slikama, nisam imala srca za to. Izdala sam i njega, izdala sam ga za života, nadam se da će mi nekada moći to oprostiti...
„Ne mogu da vjerujem." Ukočim se sa posljednjim jastukom u rukama i uspravim, ali se ne okrećem. Ovo se ne dešava, molim te Bože da se moj mozak igra sa mnom i da nije Muris iza mene.
Bože molim te!
Nijemo se molim u sebi, rukama stišćući jastuk uz trbuh.
„Halo. Sad si gluha ili šta?" osjetim da mi se približava. „Šta radiš ovdje...Asja?" upita hladno, pa trepnem nekoliko puta i okrenem se.
„Zapravo šta vi radite ovdje?" odlučim napraviti distancu među nama, podigne obrvu i cinično se osmjehne, pa otpije gutljaj vode iz čaše koja mu je u ruci.
„Sad smo opet na VI." konstatuje i prođe pored mene, pa se zavali na uglu, dohvati daljenski i pali tv potpuno me ignorišući. „Čudi me da me pitaš od kud ja ovdje, kao da ne znaš da je ovo kuća moje majke." Ne gleda me, govori televizoru, a to me boli više nego i jedan šamar koji mi je Maid dao. „Zapravo bih ja volio znati šta ti radiš ovdje, trebam li zvati policiju?" Lecnem se na njegove riječi i pečem ga pogledom, uzalud, jer on je hladan kao led.
„Čistim ovu kuću." I dalje stišćući jastuk nekako protisnem. „Dekanica me dobro plaća, trebam novac, molim vas nemojte da izgubim ovaj posao." Stisnem zube, moleći se da baš majku ne ubijedi u to da mi da otkaz.
„Da, pare su uvijek problem.." kaže više za sebe i ispije vodu do kraja. „Zar ne?" konačno me pogleda i jednostavno ispusti čašu iz ruke koja se otkotrlja do mojih nogu. „Asja, jel bješe Asja?" neka tama mu je u glasu, neko zlo u očima, pa klimnem i namjestim jastuk na mjesto. „Podigni tu čašu s poda i odnesi je u kuhinju." Ukočim se kada začujem te hladne, surove, ponižavajuće riječi.
