Ko je već pročitao 10-o poglavlje morat će ga ponoviti, jer sam ga doradila :)
Pa da vam ne bude praznina u daljnjem čitanju.
Uživajte!!!
***********************************************
Ne znam zašto sam krenuo na planinu kada ne volim snijeg, ali kada me je pitala da li ga mrzim kao i prije, pomislio sam na njenu mekanu kožu jednake boje, na našu prošlost, njen miris i kako se topila u mojim rukama jednosatvno sam rekao da ga više ne mrzim, čini mi se da mi daje nešto lijepo. Po prvi put zima je unosila ljeto u moje grudi. Snijeg je obilježio novu epohu moga života i ko sam ja da ga i dalje mrzim?
Nema više foliranja i tako to nikada nisam znao. Zašto da glumim da je ne volim, kada to nikada nisam ni prestao. Što da sklapam oči i okrećem glavu kada je mogu držati za ruku i konačno zvati svojom...ako mi dozvoli ovog puta, a imam dobar osjećaj.
Zar da budemo drugovi, da se kao nekad pravimo da tu nema ljubavi, zar da ponovo napravim istu grešku. Neću! Nekada sam imao vremna za to, danas više nisam mladić na pragu dvadeset i dvije. Danas joj neću pustiti da me ostavi, ponovo.
Bilo je tako glupo živjeti bez nas, zar sam istinski je bio zaboravio, moje srce nije, iako je um pokušao da je spakuje zaboravu, ali nije mu pošlo za rukom. Moje srce ju je osjetilo čim sam je prvi put sreo.
Nisam došao do vrha planine, parkirao sam se na proširenju i samo ugasio motor, okrenem se u sjedištu i gledam je naslonjenu na sjedištu kako me gleda toplim očima i miluje pogledom. Nađem ručicu pod sjedištem i izmaknem svoje.
„Dođi ovamo." Ne prepoznam sopstveni glas kada je povučem na sebe. Ostao sam je željan za dva života i da mogu sve bih joj uzeo sada nazad, sve godine bez nje podario bih joj u ovom jednom poljubcu. Od ukusa njenih usana, njene težine na meni i ruku koje su me grabile za ramena, došlo mi je da zaplačem. Kada su mi govorili da im dođe plakati od sreće, naročito u zatvoru, pomišljao sam kakve budale su oko mene, a sada sam shvatao poentu. Ja sam trenutno mogao plakati od sreće.
Hvatajući dah prekinemo poljubac, a ona spusti glavu da lice prekrije kosom. „Uvijek ponosno." Kažem i dignem joj glavu da me gleda. „Moraš mi reći šta se desilo." Pomilujem joj obraz, onaj koji je imao više ožiljaka. Imao sam osjećaj, loš osjećaj.
„Hoću." Pogleda kroz prozor. „A da malo prošetamo dok sunce nije zašlo?" upita i ja se složim.
Izađemo na snijeg koji nam škripi po nogama i dok pritišćem dugme zaključavajući auto, Asja me dočeka sa ispruženom rukom, pa prepletem prste s njenima i poljubim ih. „Sada mi pričaj." Potaknem je i dok polako ulazimo u šumu, ona uzdahne.
„Maid.." stegnem joj juku, pa zastane.
„Izvini, nastavi." Popustim stisak.
„On je bio grub i lud. Uvijek tako bijesan i bolesno ljubomoran. Na početku bio je nekako oduševljen sa mnom, što sam se udala za njega, kao da je poželio pokazati svima da je uspjeo u svojoj namjeri, a onda je uletio u neki veliki posao. Svakim danom postajao je grublji, frustriranost i neuspjehe iskaljivao je na meni." Bio sam sve ljući kako je pričala.
„Krila sam modrice, pravila se da je sve savršeno, bilo me je tako stid. Novac koji mi je davao da izgledam lijepo bilo je da bih šutjela i sve te silne markirane krpice nisu mogle da zaviju moje slomljeno srce. Imala sam sve, na izgled drugima, savršen život. Kada sam ga prvi put ostavila bilo je to zato, jer mi je u naletu bijesa slomio nos." Stanem ne vjerujući svojim očima, a ona se osvrne i pogleda me tužno. „Da, slomio mi je nos. Otišla sam svojima i ostavila ga. Došao je na vrata da me moli da se vratim, kako će se promijeniti, da ima problema na 'poslu'. Nisam marila, zalupila sam mu vrata pred nosom i mislila da je tu kraj, ali nije bio.." zašutila je, a ja? Bio sam spreman urlati iz sveg glasa, ne urlati, urlikati kao ranjena zvijer.
