Stenjanje...
Glasno i hrapavo.
Stenjanje...
Jebem ti! To sam ja, imam osjećaj kao da umirem. Bol u glavi prijeti da mi je raspolovi. Cijeli jučerašnji dan i noć vrati mi se u slikama, pogodi me još jače, pa zastenjem na novo. Nešto toplo klizi mi stomakom, skočim kao mahnit iz kreveta, zatrepćem i ugledam golu plavušu kako se migolji. Zatim se i nje sjetim, uzdahnem i odem u kupatilo. Umivam se hladnom vodom, ali ne pomaže, gurnem glavu pod mlaz ledene vode i podignem se zureći u sopstveni odraz u ogledalu. Kapi mi se slijevaju s kose niz lice, prema bradi i kapaju po mom tijelu.
Šta ja to radim, zar sam se odlučio svetiti, ali Vedranove riječi mi odzvanjaju u glavi „Bio mi je sin-priznavao me - ne kao ti."
„Ne!" prasnem i uhvatim se za umivaonik. To je laž, Mirsel ga je jednako mrzio kao ja, osjećam se izdano i tako prokleto umorno.
Majka će znati - neki glas mi govori i znam šta trebam učiniti. Zgrabim peškir posušim se i predomislim se o izlasku, već zakoračim u tuš kabinu i perem se ledenom vodom. Ne smeta mi, deset godina sam činio isto. Ledenom vodom i oporim sapunom trljao sam svoju kožu. Mislio sam da sam mnogo jači, ali mi je duša i dalje slomljena...
Ne dam se, jučerašnji dan je od ranog jutra bio emotivno turbulentan, ali proći će. Sve prolazi. Izlazim iz kupatila i prolazim pored kreveta na kojem leži zgužvana posteljina, plavušu zatičem golu kako puši u kuhinji.
„Kako se zoveš?" upitam i otvorim frižider.
„Anisa." Nekim pekavim glasićem uzvrati, okrenem joj leđa i za malo se nasmijem.
„Anisa srećo u mom stanu se ne puši, a nakon što mi zagriješ krevet dovoljno da se otresem napetosti, odeš. Razumiješ?" okrenem se da je pogledam, a ona me gleda svojim krupnim očima i zatrepće nekoliko puta. Vidim da se uvrijedila, samo mi nije jasno šta je očekivala od mene, bivšeg zatvorenika. Možda da joj prsten na ruku stavim, a ni ime joj nisam znao.
Ugasi cigaru u malenu tasnu koju je držala u ruci i prozuji tako gola pored mene, zakleo bih se da čujem tihe psovke u sobi dok kupi svoje stvarčice, a zatim i tresak vrata kada izađe iz stana. Moram priznati imala je neku vatru u sebi, ali ne dovoljnu da me drži vrelog stalno, možda zapali nekog drugog, ko zna...
Pijem mlijeko direktno iz tetrapaka i pokušavam se sjetiti gdje sam ostavio telefon i da me Vedad nije nazvao, da ga čujem da zvoni pod krevetom vjerovatno bih ga još tražio.
„Kakav si gazda?" prvo je što me pita naon što sam se javio.
„Dobar, ti?" još jedan plus za Vedu, moram priznati.
„Ma k'o lampa, evo me radim." Izmaknem telefon, da se uvjerim koliko je sati.
„Radiš?" upitam još jednom, jer možda sam pogrešno čuo. „Kako si ustao?"
„Aha, ma navik'o sam ja gazda na ovaj tempo. Do jutra u kafani, iz kafane na poso. Samo što sam ovaj put već bio na poslu." Blesan se počne smijati.
„Luđače!" nasmijem se. „Do koliko ti je smjena?"
„Pa tu sam do šest, ali se vraćam oko cenera. Svirka uživo je večeras biće ludnica, tako da po običaju svi moramo da radimo, čak i naša čistačica većeras poslužuje." Kako izbifla sve, ja sam još na onom – čistačica- i – njenom posluživanju.
„Moraćeš mi ispričati sve o tim običajima o kojima pričaš, smijem ti reći nešto iskreno?" nagnem još malo mlijeka.
„Pucaj gazda!"
