U KUĆI NA LITICI

1. poglavlje

Logan

U poslednje vreme sve češće razmišljam o tome kako bi bolje bilo da se nisam ni rodio. Bilo bi lakše. Bezbolnije.
Da, znam, ne može život biti samo med i mleko, ali ponekad je bolje ne započinjati ništa kad će ti sve to u jednom trenutku svakako biti oduzeto i to na najsuroviji mogući način.

Da, ne mogu da poreknem da sam jednim dobrim delom sam kriv za ono što mi se dogodilo, ali, sa druge strane, krivica nije samo moja. Pa zašto me onda i dalje nagriza kao prokleta kiselina?! Dopire mi do kostiju, ulazi u krv i pomućuje razum već godinama. Nisam više čovek kakav sam nekad bio. Ne podnosim sam sebe, ali ni druge ljude. Znam da pričaju kako sam postao pustinjak, ali u onom kontekstu koji nema baš nikakve veze sa duhovnošću. Briga me šta misle o meni. Briga me što naklapaju svakakve priče o mojim razlozima za život kakav vodim. Znam da misle kako sam nakon svega poludeo. Ko zna, možda i jesam.

Mada, ipak mislim da nisam. Ludilo bi bar na neki način trebalo da bude zabavno ili barem ne dosadno. Moj život već odavno nije zabavan i smrtno je dosadan.
Vrtim se po sobi dok nervoza narasta u meni. Bol je konstantno prisutan, ali kada je vreme kišno uvek se pojača. Nekad toliko da me dovodi do ludila. Odgurnem se do prozora i zurim u sivo, olovno nebo. Kiša samo što se nije prosula na nas smrtnike i to iščekivanje me čini nervoznim. Iščekivanje bola, agonije...
Prva misao su mi lekovi, ali nevoljno podsećam sebe da za njima posežem samo u onim najtežim slučajevima.

Još uvek zurim kroz prozor. Dvorište je pusto kao i moja duša. Nekada su ova kuća i njeno dvorište svojom lepotom oduzimali dah ljudima, a sada su samo žalostan odjek nekih srećnijih i davno prošlih vremena.
Kiša počinje da pada. Polako mi kuca na prozor kao da me opominje da bi uskoro mogla postati jača.
Mrzim kišu. Osim što mi izaziva fizički bol budi i onaj drugi, mnogo strašniji - duševni. Uspomene oživljavaju kao na snimku, a zvuci su sve vreme prigušeni tom jezivom kišom koja besomučno pljušti po meni i čini se kao da nikada neće stati. Ne želim da se prisećam. Ne sad. Ne mogu. Nemam snage trenutno. Osećam se umorno.
Podižem ruku da navučem debele draperije kako bih barem malo utišao taj nepodnošljivi zvuk kad primetim farove kako blješte kroz sve gušću kišu.
Prepoznajem automobil svoje mlađe sestre Džejn i počinjem da škrgućem zubima, jer znam da će i ovog puta da se ponaša kao da mi je majka, a to ne podnosim.

Teška ulazna vrata zaškripe kada ih otvori.

- Mrzim ovo mesto kad pada kiša! - čujem je kako gunđa.

Ja ga uvek mrzim, ogovorim joj u mislima. Ne trudim se da proizvedem bilo kakav zvuk kako bih joj otkrio gde se nalazim, ali ona već zna da sam u biblioteci. Laktom otvara vrata, jer su joj ruke pune papirnih kesa iz samoposluge koje onako vlažne od kiše samo što se ne raspadnu.
Kosa joj je mokra i slepljena za glavu. Besna je na vreme i na činjenicu što je baš sad morala da dolazi čak ovamo, ali kada me pogleda nema ljutnje u njenim očima. Uvek me gleda toplo i sa puno ljubavi, a meni je njen pogled mučno neizdrživ, jer znam koliko ga ne zaslužujem.

- Donela sam ti nešto hrane. Odneću to u kuhinju. Brzo se vraćam. - kaže umesto pozdrava i odmah odlazi dalje ni malo uzdrmana mojim ravnodušnim izrazom lica i tvrdoglavim ćutanjem.

Noge me bole sve jače. Kako bih skrenuo misli sa lekova i lakih droga, kojima sam nekad pribegavao, posežem za nijansu manje štetnim porokom, jer ne mogu da se odreknem baš svih. Palim cigaretu i uvlačim dug dim u svoja pluća. Bol je, naravno, i dalje tu, ali barem malo manje razmišljam o njemu.

Džejn se vraća i skida sa sebe mokru jaknu. Ostavlja je na naslon stolice i smešta se na mekanu, kitnjastu sofu u boji crvenog vina. Gleda me kao da očekuje da ću svakog trenutka nešto reći, ali ja samo ćutim i pušim kao da je među nama već sve rečeno. Pogled joj pada na moje noge i već znam šta će me pitati.

- Kako si? -
- Boli me. -
- Znam i ne razumem zašto ne odeš... - pokušava, ali joj ne dozvoljavam da završi.
- Negde gde je toplije?! Nikad! -
- Gospode, Logane, ovde kiša nekad pada danima! -
- Neka je! -
- Ali to ti stvara bol! -
- Boli me i sa kišom i bez nje! -
- Znam, ali i doktor ti je milion puta rekao da bi ti drugačija klima više prijala. -
- Pa?! -
- Pa zašto si tako prokleto tvrdoglav?! -
- Nisam! -
- Jesi! Namerno se samokažnjavaš! -
- Moj izbor! - prasnem, a Džejn zatvara usta svesna da je bolje da se ova rasprava što pre završi.

Dugo ćutimo. Čini se kao da ni jedno od nas ne namerava da prekine tišinu. Ipak, narušava je škripanje mojih kolica kada se zaputim prema polici sa pićem.

- Trebalo bi podmazati ta kolica. Počela su da škripe. - Džejn se oglašava dok nam ja sipam piće.
- Da. - odgovaram odsutno.
- Električna ne bi škripala. - uporna je.
- Da, ali ova mi više odgovaraju. Samo njihovo guranje je još jedan vid vežbe. -
- Kad smo već kod vežbi... Ben je javio da neće moći da dođe sutra. Prehlađen je. -

Ben je moj fizioterapeut sa kojim vežbam tri puta nedeljno kako bih ostao u formi. Kad si vezan za kolica moraš da vodiš računa o svom telu kako ti se mišići ne bi pretvorili u žele.

- Zašto nije pozvao mene? -
- Ne znam, Logane. Možda mu je toliko loše da nema snage za tvoje zajedljive komentare. -

Otpuhnem tako da bi neko mogao pomisliti da sam uvređen, a, u stvari, me boli kurac za Džejnino bockanje. Pružam joj piće pa se odmaknem malo dalje, a pogled mi ponovo luta kroz prozor preko kog nisam ni navukao zavese.
Ponovo ćutimo, ali ne dugo. Džejn opet prva prekida tišinu.

- Našla sam ti novu domaćicu. Dolazi sutra. -
- Nije mi potrebna. -
- Naravno da jeste. Ovo mesto polako počinje da liči na svinjac, a ja zaista ne mogu da stignem... -
- Niko ti ni ne traži! - prasnem razdražen i vidim da su je moje reči pogodile.

Jebiga, nisam ih ni rekao da bih je nasmejao!

- Znam, ali ti si moj brat! Pored toga si... - zastaje kao da joj je teško da prevali tu reč preko usta.
- Kaži slobodno invalid. -
- I zato je potrebno da neko uvek bude pored tebe. -
- To ti misliš! -
- Prestani da se ponašaš kao jogunasto derište! Znaš da sam u pravu i zato te molim da ovog puta budeš koliko toliko ljubazan. -
- Kad nisam bio? - pitam namerno rešen da je izludim do kraja.
- Poslednja tri puta! Niko više neće da radi za tebe! Ova devojka se prijavila samo zato što nije odavde i nema pojma sa kim će imati posla. -

Poslednje tri kandidatkinje koje su došle orne za posao otišle su odavde cmizdrave i uvređene. Nisam im ja kriv što ne znaju da podnesu kritiku.

- Bio sam ljubazan prema Marti. -
- Marta se ne računa. Ona je nešto drugo. Prema njoj nikada ne bi ni mogao da budeš drugačiji. Nažalost, stigle su je godine i više nije mogla da brine o tebi. Zato te poslednji put molim, potrudi se da ne izbezumiš ovu devojku, jer je ona jedina koja se ovog puta javila na oglas. -

Ne govorim i ne obećavam ništa. Naravno, nisam toliki skot da svojoj jedinoj sestri namerno otežavam, ali ako je u pitanju neka glupača kao što su to bile poslednje tri leteće odavde brzinom svetlosti.

Džejn ostaje još neko vreme, ali ne razgovaramo mnogo. Nije to ništa čudno. Nekim danima nisam u stanju da izgovorim ni reč i ona to poštuje. Moram joj priznati da ima neverovatno strpljenje i dušu kakva se retko nalazi. Iskreno, ne znam da li bih mogao da budem takav da sam na njenom mestu.

Kad ode zaključavam vrata i podešavam alarm. Vraćam se u biblioteku, ali ne uključujem svetla. Zaustavljam kolica na sred sobe i zurim kroz prozor u ono što se sad već pretvorilo u nevreme. Predveče se prelilo u veče. Mrak je toliko gust da ne razaznajem nebo. Sve se stopilo u tamno, mračno ništavilo koje kao da me je progutalo. Nema zvezda. Ne vidim mesec. Nema ničega. Samo beskrajni mrak svuda oko mene i u meni.

                      
Nešto novo i neplanirano.
Već imam puno započetih i nezavršenih priča pa ne bi ni trebalo da započinjem novu, ali kad se pojavi ideja i krene inspiracija ne mogu to da ignorišem. Nadam se samo da će me držati dovoljno dugo da ovu priču iznesem do kraja.
Kako se vama čini? 💜💜