U KUĆI NA LITICI

14. poglavlje

Logan

- Nadam se da se ne ljutiš što sam ovde postavila. Ipak je Badnje veče... -

Lili me gleda iščekujući odgovor na svoje pitanje, ali meni kao da treba čitava večnost da se povratim. Zadivljen sam činjenicom da joj je potrebno tako malo da bi istakla svoju ženstvenost i lepotu. Navikao sam da je gledam dok nosi farmerice koje joj, da se ne lažemo, prokleto dobro stoje.
Ali ova haljina, koja nije čak ni malo izazovna, i taj karmin na njenim usnama... Prelepa je, pomislim i na trenutak se uplašim da sam to izgovorio naglas.
Plamen sveća kraj kojih stoji stvara senke na njenom licu. Usne joj dolaze do izražaja. Deluju tako puno i meko, tako sočno i izazovno da hvatam sebe kako grizem svoju usnu.
Njena pojava i ambijent koji nas okružuje... Čak je uplalila i vatru u kaminu.
Ne mogu da prestanem da je gledam. Lepa je i gotovo nestvarna i meni toliko poželjna u tom trenutku da bukvalno zadrhtim dok mi ta spoznaja putuje telom.

- Ne, ne ljutim se. Ne brini... - izgovaram toliko promuklo da moram da se nakašljem kako bih povratio svoj glas.
- Izvoli. - poziva me i tek tad primetim kako je sklonila stolicu sa čela stola i to mesto namenila meni.

Otvara bocu vina, a ja ne mogu da se izborim sa naletima nekih starih navika i samih pomisli na to šta je meni nekada značilo vino, sveće i lepa žena. Stari Logan je tu. Izviruje, posmatra, ispipava teren. Sve češće se pitam kako će se ovo veče završiti.
Mnogo bitnije pitanje je kako ja želim da se ovo veče završi?

Lili mi pruža čašu vina i ja je prihvatam. Kad to učinim moji prsti nenamerno dodirnu njene. Taj dodir kao da je sve što mi u tom trenutku treba i ja ne želim da ga prekinem. Moje uzimanje čaše potraje duže nego što je potrebno, ali izgleda da to nikome ne smeta.
Ruka joj je prijatno topla i ja poželim tu ruku na svom telu.
Vatra koja trenutno gori u meni kao da ju je opekla i ona se ipak povlači.

- Dolazim za minut. - kaže i pobegne u kuhinju, a ja grabim pljuge i palim jednu kao da mi život zavisi od nje.

Vraća se brzo i spušta hranu na sto. Odlazi u kuhinju još nekoliko puta kako bi sve donela. I dalje je nasmejana. Mogao bih čak reći srećna i shvatam da je nikad ranije nisam video takvu.
Sto je odjednom prepun hrane, a ja se pitam kad je stigla da sve to spremi.

- Imamo goste? - pitam posmatrajući sve što je napravila.
- Ne! Zar si zaboravio da Džejn... - započne razrogačenih očiju pa se i ona ugrize za usnu kad shvati da je zafrkavam.

Posmatram je dok spušta hranu na moj tanjir i moram da priznam da se osećam drugačije dok sedim za ovim stolom i ćaskam sa Lili dok se spremamo da večeramo. Ne znam da li to zaista ima neke veze sa činjenicom da je Badnje veče ili zato što pada sneg. Ili možda zato što je ona čitave večeri tako prokleto primaljiva, ali osećam se kao skroz drugi čovek.
Možda su samo moji demoni uzeli slobodno veče. Možda je krivica odlučila da me na kratko pusti da predahnem. Šta god da je, dobro je.
Ja se osećam jebeno dobro, a to se nije desilo već godinama!

- Prijatno! - začujem Lili kad se smesti na stolicu sa moje desne strane.
- Hvala! Siguran sam da ću uživati! Ovo izgleda baš dobro. -

Ti izgledaš baš dobro, pomislim pa podignem čašu kao da želim da nazdravim, ali čemu bismo to nas dvoje mogli da nazdravimo.
Lili kao da je prozrela moju nedoumicu. Podiže svoju čašu i lako je kucne o moju.

- Za Džejn. Da će ovo praznično putovanje bude ono što je želela. -
- Izgleda da si postala bliska sa mojom sestrom. Mnogo više nego ja. - kažem bez trunke gorčine.

Štaviše, drago mi je što su se njih dve tako pronašle.

- Džejn je divna! Mogu slobodno da kažem da sam je za ovo kratko vreme zavolela. -
- Mislim da je osećanje obostrano. Ponekad mi se čini da dolazi kako bi videla tebe, a ne mene. - kažem i pogledam se iskosa, a ona se zakikoće.