U KUĆI NA LITICI

6. poglavlje

Logan

Mislio sam da će mi to što ću se zatvoriti u svoju sobu pomoći da se smirim, ali baš naprotiv.
Čim sam zatvorio vrata za sobom spopala me je teška i nemilosrdna istina, ona koje sam već odavno svestan, ali koja svaki put nađe novi način da me izbezumi i ostavi bez daha.
Vrela i gotovo neizdrživa panika pela mi se uz kičmu dok mi je u glavi odzvanjalo samo jedno - nikada više neću videti svoju ženu i svog sina.
Zgrabio sam obema rukama sopstveni vrat, jer mi se činilo da su neke tuđe ruke tu, da me dave i muče, a ja ne mogu da ih se oslobodim. Izgledalo je kao da se borim za goli život dok taj isti život više nije imao smisla bez Džeremija i Emili.
Bio sam nemoćan da im pomognem. Nisam mogao da ih spasem onda kad su ih povređivali, a oni me dozivali. Ne mogu da ih vratim, da ih otrgnem od smrti čija me neminovnost razara i guši.
Trebalo je živeti bez njih. Trebalo je pustiti vreme da teče, da njegov protok spira dragocena sećanja. Trebalo je pustiti da slike izblede i da osećaji zamru. Trebalo je samo podići ruke i pomiriti se sa sudbinom. Trebalo je prihvatiti da ih više nema, da ih prekriva crna zemlja dok njihovi krvnici i njima slični zlotvori žive i dišu.

Nema pravde na ovom jebenom svetu!

Bes me obuzima kako skoro nije. Ne mogu da ga izbegnem. I ne želim da ga izbegnem. Disanje mi je ubrzano. Izdišem kroz nos kao da sam upravo pretrčao maraton.
Bacam pogled na krevet dok razmišljam kako se više nikad neću probuditi pored Emili. Džeremi nikada više neće svojim bosim nožicama doskakutati do naše sobe i nikada se više neće ugnjezditi između nas. Ne postoji način da samo još jedom osetim njegov miris, a dao bih sve da me njegova meka kosa samo još jednom zagolica po licu.

Nešto neartikulisano i jezivo otima mi se iz grla. Stanje u kome se trenutno nalazim tera me da se na neki način osećam klaustrofobično u sopstvenom bolu. Ne mogu mu pobeći. Ne mogu njih da vratim. Ne mogu ništa i to je toliko strašno da na momenat gubim razum! Hvatam ivice komode pored koje se nalazim i prevrćem je tako da ona uz tresak pada na pod. Čujem kako se pojedini delovi lome i kako krckaju, ali to me ne umiruje. Naprotiv! Trenutno sam sličan razularenoj zveri, onoj koja je povređena i isprovocirana i koja želi da uzvrati.
Žalosno je samo to što nemam kome! Bes i frustracija me nagone da ponovo zaurlam. Čujem Lilin glas kako me doziva. Njeni užurbani koraci odbijaju se o drveno stepenište dok trči na sprat. Trenutak kasnije lupa na moja vrata i moli me da otvorim, ali mene njena molba ne dotiče. Još uvek sam besan i mračan, a pogled mi luta po sobi sve dok ga ne zarobi veliko ogledalo na vratima ormana.
Vidim celog sebe, od glave do pete ili je možda prikladnije reći od glave do točka. Ne mogu da podnesem sopstveni odraz u ogledalu. Lice mi je izmučeno, a pogled progonjen i skoro prestrašen. Mrzim čoveka u ogledalu. Mrzim ono što vidim, ono u šta se taj čovek pretvorio. Prezirem samog sebe do te mere da bez razmišljanja odgurujem kolica do ormana i pesnicom udaram u debelo ogledalo sve dok ono ne počne da popušta pod mojim udarima. Pukotina se širi, čujem zvuk krckanja i osećam pucanje sopstvene kože. Topla i lepljiva krv curi mi niz ruku, a ja i dalje udaram prokletinju, mrvim je na sitne deliće kako bi me isekla što više.
Udarao sam sve dok nije prestao da postoji i najmanji deo ogledala koji nije bio smrskan.

Iznenada, umiren činjenicom da tu ne  postoji više ništa što bi se moglo uništiti, spuštam krvavu ruku u krilo i dopuštam sebi da izdahnem kao da je neki veliki i veoma bitan posao upravo završen. Moje očajanje kao da je isteklo zajedno sa krvlju kroz bolne posekotine na ruci. Miran sam i ponovo spreman da se nosim sa svojim gubitkom. Zurim u drvena vrata ormana, ista ona koja je donedavno prekrivalo veliko ogledalo.
Samo sedim i gledam u glatku površinu dok osećam kako mi se telo napokon opušta. Gubim pojam o vremenu i gotovo da se osećam bestelesno sve dok me uplašen Džejnin glas sa druge strane vrata ne povrati u realnost.

Lili

Ne znam šta se zapravo dogodilo. Delovalo je kao da će to biti samo još jedan običan dan. Čak je i Loganova zlovolja bila sasvim očekivna i na mestu, a onda me je njegovo čudno ponašanje za stolom zabrinulo. Bilo mi je drago kada je rekao da mora da izađe i da želi da bude sam. Otišla bih napolje sa njim da mi je to zatražio, ali, srećom, nije. Mislila sam da će se malo kasnije vratiti. Mislila sam da će biti gladan i standardno nadrndan, ali pogrešila sam.