U KUĆI NA LITICI

13. poglavlje

Lili

Očekivala sam da će Logan sasuti na mene drvlje i kamenje, jer sam svojim prisustvom oskrnavila sveto mesto na kom počiva njegova porodica, ali on to nije učinio.
Štaviše, ni jednom rečju nije pomenuo da me je video kako se vraćam odande iako dobro znam da jeste. Možda je čekao da ja prva počnem, ali ja se jednostavno nisam usuđivala da ga pitam bilo šta u vezi njih.

Otkako sam se vratila neprestano se pitam da li sam uopšte imala prava da budem tamo. Verovatno nisam, ali nisam mogla ni da ih samo ostavim.
Bilo je to najusamljenije mesto koje sam ikada videla.
Znam, svaki grob deluje usamljeno, ali njihovi su bili posebno usamljeni. Izdvojeni na tom samotnom mestu, na samoj ivici litice gde vetar uvek šiba, ostavljeni kao da su ničiji iako znam da to nije bila Loganova namera. Znam, prosto znam i osećam da je samo želeo da mu budu blizu.
I znam da on nije ni približno onako bezdušan koliko želi da ljudi to misle.

Te večeri dok sam ga kupala oboje smo bili izuzetno ćutljivi. Izgledalo je kao da oboje čekamo da onaj drugi nešto kaže, ali niko se nije odvažio prvi.
Gledao me je. Gledao me je upitno i nekako drugačije nego ranije. Mekše. Kao da više nije bio ljut zbog Bena.
Ben...
Gospode, ovaj dan je bio toliko dug da mi se čini kao da se sva ona gužva u kuhinji nije odigrala danas!

Osećala sam se umorno i bilo mi je potrebno da se osamim kako bih mogla da sredim misli.
Pored toga, u sobi me je čekala nova Loganova knjiga koju sam pozajmila iz njegove biblioteke. Čitati njegove knjige bio je jedan od načina da budem sam njim. Čudan i imaginaran, ali je ipak bio način, jer kroz redove koje je pisao mogla da ga osetim, da mu se približim. Bilo je to neobično s obzirom na to da likovi koje je stvarao nisu imali baš nikakve veze sa njim, ali ja sam vezu ipak pronalazila. Izmišljala sam je, zamišljala i pitala se kako je izgledao dok je pisao određene delove. Da li se mrštio kao što je imao običaj da radi kada mu se prsti na tastaturi ubrzaju, a on kao da zaroni u sopstvenu priču i juri da završi scenu kako esencija koju je osećao ne bi iščilela?

Da, sve sam to primećivala na njemu. Bile su to sitnice koje su ga činile onim što jeste - čovek koji se spasava pisanjem. Njegove knjige bile su splav na kome pluta i koji ga sprečava da se ne utopi u nemirno more života gde ga stalno vrebaju tamni i duboki virovi njegove tragedije.

Nije mu bilo lako. Nisam znala šta mu se dogodilo, ali sam na njegovom licu mogla da vidim odraz njegove životne priče ma kakva ona bila. Videla sam njegove oči duboke i često zamišljene, obojene tugom i naglašene borama. Umorne. Videla sam sede vlasi u njegovoj kosi i usne koje se gotovo nikad nisu smejale.
Prečesto sam imala potrebu da ga zaglim.

Izdržavala sam Loganov pogled, ali ne više kao kaznu. Morala sam da priznam sebi da sam uživala svaki put kada bi se to rajsko plavetnilo zaustavilo na meni. Budio je u meni neku vrstu nežnosti kakvu dosad nikad nisam iskusila. Bila sam pomalo ošamućna dok sam mu pomagala da se sa kolica premesti na krevet.
Proverila sam da li na natkasni pored kreveta ima sve što mu je potrebno.

- Da li ti treba još nešto? - pitala sam i već se okrenula da pođem kada sam začula svoje ime.
- Lili! - pozvao me je i uhvatio za ruku tako da sam se momentalno zaistavila.

Okrenula sam se i prvo pogledala naše spojene ruke pa pogled podigla na njegovo lice. Moje su oči odmah potražile njegove i kada su nam se pogledi sreli izgledalo je kao da želi nešto da mi kaže.
Znala sam šta želi da mi kaže. Znala sam da me je video kada sam se vraćala sa ivice litice i čitavog dana sam se pitala zašto mi ništa nije rekao u vezi toga.
Nije ni sada, ali mogla sam da uočim borbu koja se trenutno vodila u njemu. Lomio se.
Gledala sam ga sa iščekivanjem i osetila bolno razočaranje kada je stari Logan prelomio.

- Laku noć, Lili. - rekao je na kraju.
- Laku noć, Logane. -

***

Badnji dan