U KUĆI NA LITICI

18. poglavlje

Lili

Advokat Edvard Šo pojavio se dva dana kasnije. Bio je u kasnim četrdesetm, ljubazan i pomalo feminiziran. Zamolila sam Logana da bude uz mene kada advokat dođe, jer ne znam ništa o naslednom pravu i pravu uopšte. Jednostavno osećala sam se sigurnije kada je on tu.

Sedeli smo u velikom dnevnom boravku i slušali ženskastog advokata koji nam je objašnjavao da im je pokojna Ernestina Benet naložila da pronađu njene najbliže srodnike, jer ona sama nije znala da li je njena rođena sestra, moja baba, imala dece ili ne. Za života se nije potrudila da potraži sestru i sazna barem da li je dobro. Koliko sam shvatila, nisu se videle otkako je Ernestina napustila roditeljski dom.
Slušala sam gospodina Šoa koji je nabrajao šta je sve ostalo iza Ernestine i osećala se neobično čudno, jer nikada u životu nisam ništa posedovala. Ne kada je u pitanju nešto tako vredno. Nisu ni ni moji roditelji. Živeli smo kao podstanari. Nismo imali kola pa čak ni bicikl. A sada postoji zvaničan dokument koji me imenuje vlasnicom zemljišta i kuće sa svim što je u njoj. Tu je i automobil i račun u banci sa ušteđevinom koja bi mi poslužila da, uz racionalno trošenje, živim nekih godinu dana.
Osećam se nelagodno. Smeta mi što nisam poznavala tu ženu, a sada je sve njeno moje.

- Jeste li je poznavali? - pitam advokata dok pakuje papire u svoju aktovku.
- Jesam. - kaže i samo na kratko podigne glavu da me pogleda.
- Kakva je bila? - pitam, a on prestaje da slaže papire i zagleda se u mene.
- Hoćete iskreno? - zaškilji, a ja potvrdno klimnem glavom. - Bila je zločesta matora usedelica i iskreno sam iznenađen njenom velikodušnošću. Poznajući je pomislio sam da će tražiti da bude sahranjena sa svojim stvarima kao faraon. Nije baš bila osoba koja voli da daje, ako me razumete. - doda na kraju i zaverenički se osmehne.

Uzvratim mu slabašan osmeh, jer sam još uvek prilično zbunjena i ne znam kako da se ponašam u ovakvoj situaciji.
Logan je tu, ali ne učestvuje u razgovoru. Uzeo je ulogu nemog posmatrača iako je sve vreme pomno pratio ono što je advokat govorio i čitao. Vrlo diskretno i gotovo neprimetno je potvrdno klimnuo glavom kada sam potražila njegov pogled dok je pod mojom rukom stajao iskucan dokument i čekao da ga na njega stavim svoj potpis.
Da, definitivno sam sigurnija kada je on tu.

Logan

Kada sam se nešto ranije uvukao u Lilin krevet shvatio sam da joj je potrebna nežnost.
Nije ništa rekla. Bila je tiha i suviše mirna, ali me nije odbila iako sam na prvu pomislio kako joj možda nije do seksa.
U stvari, seks nismo ni imali već nešto mnogo dublje i intimnije. Nisam to imao na umu kada sam legao pored nje. Zavukla mi se u ruke i pripila uz telo kao kakva tužna i uplašena devojčica. Podigla je glavu nemo zahtevajući poljubac i ja sam požurio da joj taj zahtev ispunim.
Međutim, čim su nam se usne spojile osetio sam njenu potrebu za nežnošću. Njen jezik milovao je moj sasvim lagano. Uvijao se i preplitao baš kao što su i naša tela nešto kasnije. Nisam žurio. Shvatio sam da želim isto što i ona. Ipak, bio sam svestan da ovim što radimo nezaustavljivo klizimo po tankom ledu i da tako malo treba pa da taj isti led počne da puca.
Vodio sam ljubav sa njom onako kako sam to činio sa Emili kada bi me potreba za njom skolala toliko da mi je zadavala fizički bol.
Znam, nije led bio blizu pucanja. Pukotina je već bila tu. I ne samo to. Širila se već neko vreme, a ja sad polako tonem pod led i čini mi se da uopšte ne marim za svoju propast. Postao sam poput narkomana kog nije briga što ga sledeći fiks može ubiti, jer smrt je smešna naspram zadovoljstva koje ta ista droga donosi.

Sada nakon svega ležimo u tišini, a ja je grlim iako znam da ne bi trebalo. Ne vidim joj lice, jer mi je okrenuta leđima, ali osećam težinu njenog ćutanja i znam da je nešto muči. Sklupčala se u mojim rukama i ugnjezdila u moje krilo tako da podsećamo na jing i jang, suprotnosti iste celine. I da, u njoj definitivno ima nečeg mog kao što u meni ima nečeg njenog.
Dugo to nisam sebi želeo da priznam, ali zbližili smo se. Zbližile su nas noći kao što je ova kada bismo nako što strasti utihnu ležali i tiho razgovarali.