U KUĆI NA LITICI

21. poglavlje

Logan

Iz nekog razloga osećam potrebu da požurim. Stiskam gas, ali kao da ne osećam ubrzanje.
Čekaj, ja vozim?!
Zašto je sve tako prokleto nejasno?!

Pada kiša.
Ne, ovo nije kiša. Ovo je nešto nalik velikom potpopu. Ništa ne vidim kroz slapove vode koja tutnji i sliva se niz vetrobransko staklo.
Mrak je.
Noć.
Put je pust i neosvetljen. Znam taj put. Nastavljam da se penjem. Nekakva zloslutnost raste mi u stomaku, uvija se i šišti poput zmije otrovnice.
Kroz kišu napokon ugledam kapiju.
Razvaljena je!
Ne vidim sebe. Ne osećam svoje telo i ne vidim svoje ruke na volanu, ali znam da sam tu i da se odjednom strašno plašim.

Kad uđem u dvorište vidim da je svaki prozor na kući osvetljen. Kuća kao da blješti kroz kišu koja, čini se, nikada neće stati. Vidim kola. Nepoznata i velika kola parkirana su pred kućom.

- Emili! - viknem tako da zaderem grlo i čini mi se kao da čujem da me doziva.
- Logane... - glas joj je dalek i nekako drugačiji.

Hoću da požurim, ali treba mi čitava večnost da stignem do kuće. Kad napokon budem tu ulazna vrata se otvore.
Vidim ih. Izlaze napolje i smeju se.

- Neee! - urlam je, jer znam ko su.

Ovo se već jednom desilo. Zakasnio sam! Ponovo sam zakasnio!

- Džeremi! - dozivam svog sina iako znam da je već mrtav.

Smeh njegovih krvnika toliko je glasan da prekrivam uši rukama. Prilaze mi. Znam, sada sam ja na redu. Ne predajem se tako lako! Ne predajem se samo zato što želim i ja njih da povredim. Udaraju me. Padam na mokar beton. Kiša... Ta prokleta kiša i dalje pada. Udarac! Jedan, drugi, peti... Prestajem da brojim. Boli me, a znam da je tek početak. Kasnije će boleti mnogo više. Glupo pomišljam da su Džeremi i Emili možda još uvek živi.

- Logane... - taj glas ponovo.

Dalek je, ali uliva nadu.
Mokar sam. Muti mi se pred očima od tolikih udaraca.
Krv mi se sledi u žilama kada ta nepoznata kola ispred mene zabrundaju. Farovi presecaju mrak, presecaju kišu... Smeh kao da postaje još glasniji.
Zašto me već jednom ne puste?!
Zašto me samo ne puste da se uvučem unutra i umrem pored njih?!

Kola se pokreću...
Znam šta će se desiti.
Urlam, ali odjednom kao da je sve preplavila tišina. Moji krici kao da su se stopili sa kišom. Čak je i njihov smeh utihnuo.

- Neeeeee! - vičem.

Zašto me niko ne čuje?!

Otvaram oči i shvatam da je sve bio samo san.
San koji je jednom ipak bio java.
Ne mogu da dođem do vazduha. Pokušavam da se uspravim i shvatim da nisam u svom krevetu.
Lili je pored mene. Uključi lampu pored kreveta, a ja zatrepćem pa prekrijem lice rukom koju potom provučem kroz kosu. Mokra je. Majica koju nosim slepila mi se za telo, a usta su mi suva. Pokušavam da ih ovlažim, ali pljuvačka nikako da mi se stvori u ustima.

- Nisam odmah mogla da te probudim. Sanjao si... - kaže mi i podigne ruku da me pomiluje, ali ja se izmaknem.

Nju to zaboli. Krajičkom oka vidim kad na kratko zažmuri, a kada me ponovo pogleda deluje kao da razmišlja kako da mi priđe.
Nikako, poželim da viknem, ali se ipak suzdržim.
Ćutim. Ljut sam, jer je to moralo da se desi baš kada sam u njenoj sobi. Ne želim da sanjam svoju porodicu u njenom krevetu, u krevetu na kom smo... Ne želim da razmišljam o tome trenutno!

- Dozivao si ih... Džeremija i Emili. - tiho će Lili, a ja u trenutku popizdim.
- Da! Je l' to problem?! - prasnem.
- Ne, naprotiv... Samo... Vidim koliko se mučiš. Zašto mi ne kažeš šta se desilo? -
- Zašto bih?! To će kao popraviti stvar?! - drzak sam i bezobrazan, ali đavo u meni ne da mi drugačije.
- Neće, ali ćeš se možda osećati bolje. -
- Ne treba da se osećam bolje! - viknem, a ona ponovo pruži ruku da me dodirne .