U KUĆI NA LITICI

2. poglavlje

Lili

Dok sam tih dana ležala u bolnici bila sam bolesna od tuge, ali i na smrt preplašena od ponovnog susreta sa Ronom. Znala sam da moram da odem od njega, ali problem je bio u tome što nisam imala gde.
Mogla sam da se vratim u naš zajednički stan samo dok je on još uvek iza brave, ali šta će biti ako ga puste iz pritvora. Nisam imala rodbinu kod koje bih se sklonila, a ono malo prijatelja razbežalo se kada je Ron počeo da pokazuje svoje pravo lice.

Sada se pitam zašto i ja nisam otišla? Šta sam čekala?! Ovo što mi je sad uradio?! Ne, to ne bih poželela ni najgorem neprijatelju.

Nikada nisam imala sreće u životu i sticaj srećnih okolnosti za mene je potpuna nepoznanica. Pa ipak, tog dana mora da se Bog sažalio na mene i odlučio da mi da priliku da se spasem.
Jedna od žena sa kojima sam delila bolničku sobu imala je novine i ja sam je bez nekog posebnog razloga zamolila da mi ih pozajmi. Ne znam zašto, jer nisam imala volje ni za šta, a pogotovu ne da čitam vesti iz crne hronike i slično. Kako god, prelistala sam te novine bez nekog posebnog zanimanja i došla do oglasa. Nisam tražila ništa konkretno, ali je valjda moja podsvest bila dovoljno agilna da me podseti kako mi treba novi dom i novi posao.
Morala sam da počnem ispočetka bilo gde, ali samo što dalje od Rona.

I tada mi je jedan oglas posebno privukao pažnju. Tražila se žena da brine o osobi sa invaliditetom i da bude domaćica u kući. Smeštaj i plata po dogovoru. Moje uvelo srce je posle dužeg vremena ponovo zatreperilo.
To je bilo nešto što sam definitivno mogla da radim. Znala sam odlično da kuvam i nije mi nikada bio problem da čistim, a verujem da bih se snašla i kao negovateljica. Odmah sam iz bolničke govornice pozvala priložen broj i obavila razgovor sa jako prijatnom ženskom osobom. Objasnila sam joj da se trenutno nalazim u bolnici, ali da bih uskoro trebala da izađem. Nije bila nepristojna i nije me ništa zapitkivala već mi je samo na kraju razgovora poželela brz oporavak.

Iz bolnice su me pustili dva dana kasnije. Vratila sam se u stan koji sam delila sa Ronom samo zato što sam znala da je on još u pritvoru.
Povratak na to mesto nije bio ni malo prijatan. Sećanja su oživela. Još uvek su bila sveža i toliko strašna da sam ponovo mogla da osetim miris sopstvene krvi. Na momenat sam počela da se gušim. Uobrazila sam da ću umreti tu ako se zadržim još minut. Istrčala sam na terasu unezverena i uspaničena gutajući vazduh kao da mi je do maločas stvarno bio uskraćen.
Ne znam kako, ali ubedila sam sebe da moram da izdržim do jutra. Samo do jutra, a onda se više nikada neću vrati na mesto na kom sam umesto najlepših doživela najgore trenutke svog života.

Spakovala sam svoje stvari. Svaki komad odeće koji bih spustila u kofer činio je da se osećam bolje. Imala sam skriveno nešto novca i bila presrećna kada sam shvatila da ga Ron nije pronašao.

Te noći nisam dobro spavala. Neprestano sam osluškivala zvuke iz hodnika pitajući se da li će me Ron tražiti kad ponovo postane slobodan. Pitala sam se i šta me zapravo čeka sutra i kakvi su ljudi kod kojih odlazim. Ne može biti gore od ovoga, ponavljala sam u sebi dok se napolju polako razdanjivalo.
Autobus je polazio odmah ujutru pa nisam imala vremena da se pozdravim sa Rouz. Znala sam da mi ona neće zameriti, ali ja sam zamerala sebi. Bilo mi je strašno to što je ostavljam, ali šta sam drugo mogla.

Tri sata vožnje su iza mene. Autobus se zaustavlja na stanici od svega nekoliko perona. Sviđa mi se ono što sam videla usput. Iako vreme nije najprijatnije, okolina deluje živopisno i verujem da je u proleće i leto sve još lepše. Grad je smešten uz samu obalu pa je i vazduh drugačiji, svežiji i čistiji, prožet karakterističnim mirisom. Dok čekam svoje kofere primećujem mladu ženu kako stoji malo dalje, a u rukama drži papir na kom je ispisano moje ime.
Prilazim joj i puštam jedan od kofera kako bih joj pružila ruku.