U KUĆI NA LITICI

7. poglavlje

Logan

Dugo sam ležao budan i osluškivao hujanje vetra koje kao da je svakog sata postajalo sve jače.
Nisam mogao da zaspim. Zurio sam u tavanicu, u to jednolično belilo dok je krevet poda mnom bio kao korito puno nagrizajuće kiseline koja me je bolno izjedala.
Bila je to krivica.

Nisam mogao da pobegnem osećaju da sam na neki način prevario Emili i to me je ubijalo.
Nakon svega trebalo je da budem pametniji, zar ne?! Trebalo je da budem daleko od onoga što me je na kraju sustiglo, a to je slabost.
Pet godina je prošlo otkako moja žena nije pored mene i za tih pet godina nije se dogodilo ništa što bi me dovelo u iskušenje. Nije mi bila potrebna druga žena. Nisam trebao dodir, zagljaj, utehu, seks... Nikakvu vrstu bliskosti. A onda se dogodi dan kad po ko zna koji put emotivno posrnem, dan kada sam na ivici ludila zbog gubitka porodice i zato mi nije jasno kako sam, dođavola, mogao da dozvolim sebi da osetim Lili onako kako to sasvim sigurno nije trebalo!

Nešto u njoj bilo je drugačije onog momenta kada je sa Džejn ušla u moju sobu. Skoro da sam mogao da se zakunem da me razume, da zna kroz šta prolazim i to je u isto vreme bilo utešno i zastrašujuće.
Nije trebalo da bude tako. Nisam tražio utehu! Nije mi trebala! Pogotovu ne od nje!

Izbegavao sam je veći deo dana i skoro se radovao večeri, jer sam znao da je, nakon što me smesti u krevet, neću videti do jutra. Trebalo je samo da izguramo kupanje koje je za nju, znam, i dalje bilo neprijatna dužnost dok je za mene to samo još jedan mrzak podsetnik da sam bogalj koji ni valstito dupe ne može sam da opere!
Ali sve je ispalo skroz drugačije!

Zatvaram oči dok se prisećam kako me je gledala dok me je skidala. Izdišem kroz nos, jer su sećanja poput tereta koji me toliko pritiska da gubim dah! Izdižem se na laktove pa se podižem u sedeći položaj. Otvaram fioku noćnog stoćića i uzimam upaljač i pljuge spremljene za duge noći poput ove.
Palim cigaretu i izbacujem dim prema tavanici, a onda se uz slabo svetlo lampe zagledam u sivu izmaglicu koja mi lebdi iznad glave.

- Oprosti mi. - kažem jedva čujno iako znam da me ona više ne može čuti bilo da urlam ili da šapućem.

Ponovim iste reči još nekoliko puta, a glas mi je svaki put sve drhtaviji. Ponovo me obuzima očajanje, a soba mi se čini kao kutija iz koje ne mogu da izađem. Zatvaram oči i govorim sebi da se smirim. Brojim. Preusmeravam misli na knjigu koju sam započeo. Radim sve samo da ne mislim na ono što sam učinio, ali ne uspeva mi potpuno. Leti oko mene kao dim cigarete. Podseća me da muškarac u meni nije skroz nestao iako sam bio siguran da ga već odavno nema.
Umor me napokon sustiže i ja tonem u san misleći kako je Lili zagonetka koja je iznenada počela da me intrigira.

Ben je došao ujutru.
Juče je javio da mu je bolje i da će doći u podne. Već sam bio u sobi za vežbanje kada je stigao. Čuo sam kada je zapištao interfon i pretpostavio da je Lili stisnula dugme za otvaranje kapije. Nekoliko minuta kasnije prošla je kroz hodnik i otvorila ulazna vrata. Ben joj se učtivo predstavio i započeo kratko i neobavezno ćaskanje o vremenu, a onda je pitao kako se snalazi i da li joj se dopada kuća. Odgovarala mu je sa nekakvom lakoćom koju do sad nisam primetio kod nje i to mi je iz nekog razloga zasmetalo.
Nisam mogao da ne zamislim Benove blistave zube kako se cakle dok upućuje Lili jedan od svojih najšarmantnijih osmeha. Taj tip je već godinama sastavni deo mog života i znam kako žene padaju na njega.
Da li će i Lili postati jedna od tih žena?!

U kurac! Mrzim što me i sama pomisao na to toliko izluđuje da sam na ivici da izađem u hodnik i viknem kako me ne zanimaju njihovi razgovori i da, ako žele da se druže, nađu neko drugo mesto za to!
Jebote!
Da li mi stvarno toliko smeta njihov razgovor ili sam samo džangrizav?! Molim te, Bože, da sam džangrizav, jer mi ovo prvo definitivno ne treba.