U KUĆI NA LITICI

11. poglavlje

Logan

Zatvorio sam oči dok sam je ljubio.
Ne zato što nisam želeo da je vidim već zato što mi se svidelo ono što sam radio.

Usne su nam se spojile kao dva dela slagalice koja idu jedan uz drugi. Savršeno. Nepogrešivo. Tog momenta Lili je ispustila uzdah koji je nestao negde u mojim ustima. Moj jezik poželeo njen. Njen kao da je odlučio da se poigra i neko vreme me samo mami, ali kada se konačno predao ono što smo radili nije se više moglo nazvati ljubljenjem već vođenjem ljubavi.
Za mene u tom momentu nije postojalo ništa erotičnije.
Podigao sam ruku sa Lilinog potiljka i umrsio je u njenu kosu. Grabio sam pramenove i vukao ih na dole kako bih je naterao da podigne glavu još više. Trebalo mi je to. Trebalo mi je, jer sam je želeo dublje i jače.
Uzbudio sam se. Bio sam u erekciji kakva mi se skoro nije dogodila. Čujem Lilino otežano disanje dok se stoički bori da izdrži ono što joj radim. Ne znam da li je glad prava reč za to ili da budem malo suptilniji i nazovem to požudom?
Šta god da je, jako je! Prejako!

Mislim da dodatno poludim kad osetim Liline ruke na sebi. Dodiruje mi lice, a onda joj ruke skliznu na moj vrat, ramena, grudi...
Grudi.
Kroz glavu mi prolazi sećanje na njene grudi kako se naziru kroz istanjenu tkaninu. Vidim njihove vrhove i znam da su bolno tvrdi i željni da ih uzmem u usta, da ih okusim i jezikom nadražim. Spuštam ruku i hvatam Lili za jednu dojku. Ona mi zaječi u usta i taj zvuk se spusti nisko ispod mog stomaka. Napnem se i pruvučem Lili još bliže sebi ako je to uopšte moguće.

Nismo brzi. Nismo mahniti u ovoj trenutnoj navali strasti, ali nismo ni spori. Jednostavno se vodimo instinktima i željom dok naš poljubac traje, čini mi se, beskonačno dugo.

Ne želim da ga prekinem, ali ipak to činim. Tek tako! Iznenada i bez najave! Morao sam.
Tih par minuta koliko je možda trajao naš poljubac bio sam slobodan. Uspeo sam da se oslobodim svog teškog tereta i pre toga, onda kada je Lili sa mnom kupila rasutu hranu na podu.
Iskoristio sam ono što mi je dato, ali sada osećam kako se moji demoni vraćaju. Znam da su tu. Mogu da ih čujem. Galopiraju na besnim konjima i jure ka meni strašni kao Četiri jahača Apokalipse. Jure i vitlaju užarenim lancima kako bi me ponovo okovali krivicom i sećanjima. Nemam kud. To je moja tamnica.
Bolje da je držim podalje od toga!

Liline oči su ogromne dok me gleda zbunjeno.
Usne su joj tako predivno otečene da poželim ponovo da ih poljubim, ali više se ne usuđujem.
Milujem joj obraz i znam da delujem kao da ću joj svakog časa nešto reći. Ona me strpljivo čeka dok se tišina među nama proteže u nedogled.
Na kraju se bez reči odmačinjem od nje. Okrećem joj leđa i gledam kroz prozor dok palim cigaretu.
Još uvek je iza mene. Ne čujem da se pomerila, a kada to napokon učini napusti sobu bez reči i zatvori vrata toliko tiho da bih se mogao zapitati da li ih je uopšte otvorila i prošla kroz njih.

A više bih voleo da je zalupila ta vrata za sobom!
Voleo bih da me je nazvala bezdušnim skotom ili već kako besne i razočarane žene nazivaju muškarce zbog kojih su postale takve.
Ali ne i Lili.
Ona nije kao većina žena i to sam tek sad shvatio.

***

Pokušao sam da ostatak dana provedem kao da se ništa nije desilo, ali to je bilo nemoguće. Pre svega, zato što je onaj poljubac bilo nemoguće zaboraviti. Nisam više mogao ni da budem onako prokleto nezainteresovan za sve oko sebe kakav sam obično bio. Do juče me je boleo kurac za to kako se drugi osećaju i šta misle, ali ti drugi nisu bili ona. Nisu imali njene oči, sive kao jesenje nebo u kišno jutro. Blage i uvek pomalo tužne. Jedine oči koje su umele da me smire.

Te večeri ušla je u moju sobu i bila neverovatno tiha. Izbegavala je da me pogleda u oči iako sam ja uporno pokušavao da je navedem da to učini.
Pomogla mi je da se smestim u krevet. Vratila se u kupatilo i brzo ga dovela i red. Sve što je radila radila je brzo kao da se trudi da to što pre obavi. Pošla je napolje pa zastala kada se uhvatila za kvaku.

- Mogu li nešto da te pitam? - oglasila se napokon.
- Što sam te poljubio? - izgovorio sam pitanje koje je nameravala da mi postavi.

Pogledala me je iznenađeno.

- Da. - potvrdila je i gledala me kao da se pita imam li sposobnost da joj čitam misli.
- Zato što sam želeo da te poljubim. - odgovorio sam i najzad dobio priliku da svoj pogled uperim u njen.

Nije ni trepnula. Samo je nastavila da mi uzvraća pogled, a ja ovog puta nisam uspeo da prozrem njene misli.

- Zašto si prestao? - pitala je sa jedva primetnim podrhtavanjem u glasu.

Moram priznati da me je iznenadila. I ne samo to.
Njeno pitanje kao da me je zaboleo. Zabolelo me je to kako je izgledala dok je stajala kraj vrata i čekala moj odgovor. Delovala je tako usamljeno. Čitava njena pojava kao da me je molila da je samo zagrlim, a ja sam ostao nepomičan i skoro kao sleđen zbog činjenice da sam sposoban da sve to primetim i osetim.

- Da nisam to ne bi više bio samo poljubac. - odgovorio sam opčinjen sivilom u njenim očima.

Razdvojila je usne, ali umesto reči sa njih je pobegao samo kratak uzdah. Izašla je ne rekavši ništa.

Jedno kratko poglavlje. Znam da ste očekivale više i verovatno ne ovakav razvoj događaja. Moraćete da se strpite samo još malo.

                            
P.S. Vratili su mi se smajlići! 😁😁😁