U KUĆI NA LITICI

9. poglavlje

Logan

Preterao sam.
Preterao sam i nije mi prvi put da izgubim živce zbog gluposti, ali po prvi put u životu osećam gadnu krivicu zbog toga.
Danima sam već napet. Nervozan. Ne podnosim sam sebe. Sve mi jebeno smeta i čini mi se da bih mogao da grizem kao ker.
Prasnuo sam, jer sam zaista želeo da me Lili ostavi samog. Imao sam problem sa njenim prisustvom. Nije mi davala mira, a da toga uopšte nije bila svesna.

Potražila me je sa najboljom namerom, a ja sam se izvikao na nju kao da je kriva za sve na svetu.
Mislio sam da će mi biti lakše kad ode, ali pogrešio sam. Počela je da mi nedostaje čim je otišla. Nedostajalo mi je saznanje da je tu, da je negde u kući. Nisam čak morao ni da je vidim. Bilo mi je bitno samo da znam da mi je blizu.
Ali to nije sve.
Pokušao sam da nastavim sa pisanjem, ali suze u njenim očima proganjale su me dok sam pokušavao da se koncentrišem na ono što sam imao na ekranu. Bile su tu i kada bih zatvorio oči. Bile su kao udarac, šamar koji sam itekako zaslužio.

Dođavola sa pisanjem! Dovoljno je za danas!
Zatvaram laptop i razmičem zavese iza sebe. Gledam u put kojim je Lili otišla i ne verujem da se pitam kad će se vratiti.
Palim novu pljugu dok očajnički pokušavam da skrenem misli na nešto što nema veze sa Lili. U sećanje mi iskrsava jučerašnja Benova poseta.

Sad kad su joj one modrice skoro potuno izbledele ne mogu da prestanem da je gledam. Stvarno je lepa, čoveče!

Bednik! Koristi svaku moguću priliku i misli da će baš svaka pasti na njega! Ne znam kako sam se suzdržao da ga ne tresnem i ne kažem mu da me jebeno ne zanima ništa što nema veze sa prokletim vežbama zbog kojih sam prinuđen da trpim njegovu samozadovoljnu facu!

Ruka mi drhti dok otresam pepeo u pepeljaru. Kroz glavu mi prolaće pitanje čiji se odgovor strovaljuje na mene kao oblakoder koji se urušava.

Ne, nemoguće! Nisam ljubomoran! Zašto bih bio, jebote?!
Ubeđujem sebe iako znam da je uzalud, jer osećam da postoji nešto. Možda je još uvek malo, ali tu je i žulja me poput kamenčića u cipeli.
Šta se to sa mnom događa?! Kako sam to dozvolio?!
Krivica se neizostavno javlja. Mučna i teška poput olova. Uzima me pod svoje, grabi i baca na dno očajanja, a ja se koprcam i borim za dah kao davljenik u živom blatu.
Rastrzan sam.
Rastrzan sam između krivice i nečega što nisam osetio već godinama. To što osećam čini me živim, a to je samo još jedan razlog za nesnosnu grižu savesti, jer su oni koje sam najviše u životu voleo mrtvi.

Ne mogu da se suzdrzim da ponovo ne pogledam na put.
Šta to, koji kurac, nije u redu sa mnom?!
Vrtim glavom i zatvaram oči. Jedno sećanje javlja se nepozvano.

Tada smo Emili i ja već bili u braku. Džeremi još uvek nije bio rođen. Emili nije čak ni bila trudna.
Bili smo na letovanju i po cele dane se sunčali i tucali. Takav život te navede da budeš onako ludo opušten i da sve shvataš kao zajebanciju.
Emili je postalo neopisivo zanimljivo to kako su žene reagovale na mene, kako su me otvoreno odmeravale i flertovale sa mnom. Pokušao sam da joj objasnim da i muškarci isto tako reaguju na nju, ali njoj to kao da nije bilo važno. Govorila je kako joj imponuje da ima tako jebozovnog muža, a ja sam se svaki put smejao zbog tog njenog opisa.
Ne mogu da kažem da mi sve to nije prijalo. Bio sam samozadovoljno, sujetno đubre.

Jedne večeri bili smo na terasi nekog restorana koji je gledao na more. Emili je bila dobro raspoložena. Zabavljala se posmatrajući ljude i izmišljala najneverovatnije priče o njihovim životima. Rekao sam joj da bi sa takvom maštom mogla da se bavi pisanjem. Nasmejala se zbog mojih reči i prešla na sledeću "žrtvu", ali, umesto da počne da priča stvari koje mi ne bi bile ni na kraj pameti, ona se zagledala u devojku koja je sedela sa dvojicom starijih i, očigledno, dobro situiranih muškaraca. Muškarci su međusobno razgovarali pa se devojka dosađivala. Baš kao i Emili, pogledom je šarala okolo sve dok nije došla do mene, a ja sam baš tad pogledao u nju. Jedva primetan osmeh zaigrao joj je na usnama kada su nam se pogledi sreli i to mi nije promaklo.
Ne znam da li je to bila navika, uobičajni muški refleks ili nešto treće, ali ja sam joj uzvratio osmeh dodavši tome i blago klimanje glavom.
Emili se ponovo nasmejala i tako me podsetila da je tu. Nije bila ljubomorna i nije pravila dramu zbog onoga što sam uradio. Da je bilo obrnuto meni bi to itakako smetalo.
Pomislio sam da smeta i njoj pa sam se trgao i brzo izvinio.