U KUĆI NA LITICI

17. poglavlje

Logan

Džejn je oduvek meni bila mnogo bolja sestra nego ja njoj brat. Svestan sam toga.
Bilo mi je žao da je gledam onako uplakanu i slomljenu. Bog mi je svedok da sam bio u stanju da ubijem ono đubre Kolina samo da mi je bio blizu, ali čim je Džejn otišla ja sam prestao da razmišljam o njoj i onome što joj se desilo.
Moje misli je nezaustavljivo i nepovratno zaposelo ono što se sinoć desilo meni i koliko god se trudio da ne razmišljam o tome nisam mogao da prestanem.
Još uvek ne mogu da verujem da sam izgubio kontrolu i svesno uzeo ono što sam odjednom počeo da želim tako neizdraživo.
Znam da nisam imao prava to da uradim, pre svega zbog Lili, jer njoj najmanje što treba u životu je neko okrutan kao ja, ali baš zato što sam takav ne cimam se mnogo zbog toga. Na kraju ću je povrediti. Biće to samo još jedan u nizu grehova na mojoj duši.
Pa dobro, ko još uvek broji?!

Pomalo se osećam kao licemer, ali čak ni to nije dovoljno da me spreči da radim ono što radim.
Otkako sam izgubio Džeremija i Emili odlučio sam da uskratim sebi sva životna zadovoljstva. Bio je to još jedan način da se samokaznim i uspevalo mi je sve do juče.
Otkako je Lili zakoračila u ovu kuću senki i uspomena probudila je u meni đavola.
Naravno, ne ojednom.
Zver u meni meškoljila se i protezala dugo koliko i priliči onome ko je bio kao vekovima uspavan. A Lili je poput srne, nežna i krhka, nesvesna opasnosi koja vreba iza žbunja. Ja sam ta opasnost. Ja sam vuk koji je zario zube u njen dražesni vrat. Ja sam neman koja je došla da se hrani dušama nedužnih. U ovom slučaju dovoljna mi je samo jedna. Njena!

Danima sam bio na ivici pucanja i ono što se dogodilo bilo je prosto neminovno. Ne znam kako, jer sve do sad nisam osećao potrebu te vrste. Nešto se desilo. Ona mi je nešto uradila. Ta tiha i usamljena žena beskrajno plavih očiju i kose toliko mirisne da je još uvek osećam u nozdrvama.
Lili je postala kao droga za kojom sam nekad tako lako posezao. Opijajuća, omamljujuća i tu na dohvat ruke. Samo je trebalo da je uzmem i pustim je da me radi. I sad kad sam to učinio ne nameravam da prestanem, jer droga je takva. Tera te da je želiš sve više.

Trenutno sam u biblioteci. Sedim pored prozora i posmatram kako sneg ponovo pada. Volim da sedim tu. To je moje omiljeno mesto za razmišljanje. Srce mi ne kuca već treperi od uzbuđenja i to ne bilo kakvog već onog kad znaš da radiš nešto loše i ne mariš.
Pomislim kako ipak možda nije do Lili. Možda je samo u pitanju to što se našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. U ovoj prokletoj kući koja proždire ljude!
Ali ne! Ipak je do nje. Ona je poput eliksira. Bila je dovoljna samo jedna kap pa da život ponovo prostruji kroz moje vene.

Čujem je kako se približava. Zamolio sam je da mi donese još jednu šolju kafe i već je zamišljam kako ulazi i trudi se da gleda pravo u mene, a znam da će joj to, sad kad smo sami, biti teško.
Ima nečega u njoj, nečeg detinjeg i nesikvarenog zbog čega me samo ponekad nešto žacne u grudima, ali svaki put uspem da zatomim tu malu naznaku bola zato što nikada nije ni trebala da se rodi.

Lili pokuca pa uđe gotovo na prstima. Znam da mi je lice smrknuto i da ne izgledam ni malo prijatno.
Ne trudim se da popravim utisak.

- Donela sam ti kafu. - kaže, a ja se ni ne okrenem da je pogledam.
- Ostavi je na stolu. -

Čujem je kako spušta šolju i kako odlazi prema vratima.

- Lili. - pozovem je pre nego što izađe.

Okrenem se da je pogledam i uhvatim njen pogled baš kad se i ona okrenula prema meni. Gleda me upitno, a oči su joj velike od iščekivanja.

- Sinoć nisam baš pazio... nijednom. - kažem, a ona zatrepće na moje reči kao da joj je nešto upalo u oko.
- Znam. Ne brini, otićiću do dežurne apoteke. - glas joj postaje hrapav pa mora da se nakašlje.
- Odlično! - odgovorim i ona požuri prema vratima, ali zastane kad ja ponovo progovorim. - Još nešto! Ako želiš da nastavimo tamo gde smo sinoć stali savetovao bih ti da potražiš neko trajnije rešenje. Drage volje bih to preuzeo na sebe, ali kao što vidiš zaglavljen sam ovde, a kondom... Pa, mogu ti reći da ga nisam video godinama. - izdeklemujem i lupim rukohvate na kolicima.