U KUĆI NA LITICI

22. poglavlje

Logan
Skoro dva meseca

Poslednjih dana često se pitam da li je trebalo da ispričam Lili šta se desilo Džeremiju i Emili.
Ne mogu da kažem da mi je drago što ona zna kako su moji voljeni nastradali, ali priznajem da se osećam nekako rasterećenije. Čudno je to. Čudno je i kako je ta žena uspela da mi postane važna i potrebna, jer zaista jeste. Nije me nakon one noći posmatrala kao emotivnog bogalja. Nije pokazivala sažaljenje i nije se ponašala prema meni kao prema uplakanom detetu kom treba da ga neko nuna i ponavlja kako će sve biti u redu. Ne! Prosto je nastavila da se ponaša prema meni isto kao i ranije i na tome sam joj neizmerno zahvalan.
Nije mi bilo potrebno tetošenje već samo da ona bude tu.
Nakon te noći nastavili smo da živimo dan po dan uspetljani u svoje misli i jedno u drugo.
Priznajem, uživao sam u njoj onako kako nikad nisam smeo i nisam nameravao da prestanem. Znam da sve to sa njom neće dugo trajati. Ne može, jer budućnost za nas ne postoji. Postoji samo ono što je trenutno i ja to bez razmišljanja uzimam, jer ona je poput svežeg vazduha koji ne možeš da ne udahneš.

Februar se dovukao lagano. U stvari, prilično sporo. Radio sam na završnici prve, i obično najlošije, verzije romana kada se Džejn pojavila. Nije dolazila poslednjih nedelja, ali se redovno javljala telefonom. Govorila je da je zauzeta, pričala mi kako se napokon okuražila i pokrenula brakorazvodnu parnicu, a ja sam je samo strpljivo slušao bez nekog velikog uplitanja u priču. Kad bolje razmislim, mislim da je Lili jedina osoba sa kojom mogu stvarno da razgovaram. Tačnije, sa kojom želim da razgovaram. Sve drugo čini se kao prinuda.
Uglavnom, Džejn je banula i, moram priznati, da uopšte nije ličila na sebe. Barem ne na onakvu Džejn kakva je bila u poslednje vreme. Sada je delovala sveže i odmorno. Pre svega, bila je nasmejana i dobro raspoložena, a ne mogu da ne primetim i da je bila prilično doterana. Poljubila me u kosu kao da sam dete, a onda vrlo brzo otišla da pronađe Lili uz izgovor da mora da razgovara sa njom.
Znao sam šta je htela.
Htela je da kaže Lili kako se bliži moj rođendan. Htela je da sa njom, onako u tajnosti i zaverenički, organizuje nešto, a ja se uopšte nisam tome protivio.

Da se Džejn nije pojavila pustio bih taj dan da prođe kao i svaki drugi što, u principu, i jeste.
Osim toga, poslednji put kad sam zaista slavio rođendan Džeremi i ja smo zajedno duvali svećice, na njegovo insistiranje. Pevao mi je rođendansku pesmicu, vukao za uši i ljubio toliko da su ga usta valjda bolela. Ali otkako njega nema moj rođendan je samo još jedan sumoran dan u moru sivila, jer ga boje Džeremijevog glasa više ne mogu obojiti. I zato sam svaki naredni rođendan odbolovao sam, gušio se u uspomenama i žaljenju iznova se pitajući zašto.
Zašo je to moralo baš njima da se desi?!

Međutim, sada sedim za stolom i posmatram večeru koju je Lili spremila u čast mog rođendana. Tu su i Džejn i Ben. Sede jedno naspram drugog i pretvaraju se kako se među njima ništa ne dešava.
Čekaj, na koga mi to liči?
A da, na Lili.i mene.

Uglavnom, nisam pobesneo kada je Lili pomenula da će spremiti večeru i pozvati goste. Naravno, nisam se ni nešto poradovao, ali to što sam tako mirno pristao veliki je napredak.
Iskreno, ni ne znam zašto sam pristao. Verovatno zbog nje, jer ju je Džejn zarazila suludom idejom vezanom za rođendan. Bila je tako puna poleta dok mi je saopštavala svoj plan da nisam imao srca da joj srušim sneška. Neka je ako će je to učiniti srećnom.
I zaista je bila srećna.

Njeno dobro raspoloženje bilo je zarazno, a ja nisam bio imun na njega. Sedeo sam za svečano postavljenim stolom, podjebavao se sa Benom i sve vreme bio svestan činjenice da nenormalno uživam. Krivica je, naravno, titrala u meni, ali ja sam je ignorisao i zalivao alkoholom sve dok nije potpuno otupela, a ja osetio nešto što je zastrašujuće podsećalo na sreću. Nisam se borio protiv toga. Nisam se borio čak ni kada se nešto kasnije Lili stisla uz mene, a ja je grlio sve dok oboje nismo pali u san.