13 dana u paklu

Dan 7

Ustala sam prije nekih dva sata. Mene bolovi još nisu popustili ali Zo je bila u gadnijoj situaciji. Čak se i onesvijestila prije nekih sat vremena nakon što je skoro dušu izpovraćala. Temperatura joj je dosta viša od normalne. 

Ne znam šta da radim s njom. Dala sam joj svoju odjeću, pokrila ju dekom i dala joj vode. Više ništa ne mogu učiniti i to me izjeda. 

Često sam razmišljala kakav je to osjećaj da nekome spasiš život? Zamišljala sam se u raznim situacijama kako pomažem ljudima koji su bolesni.. Kao kad budem vozila i ako nekoga slučajno udarim, kako da mu pružim prvu pomoć? Gledala sam par emisija o tome ali nemam pojma o medicini.

I zato sam jako zabrinuta. Ne znam što da radim ako joj postane gore. Ne bih se mogla nositi s tim da sam ja kriva zbog njene smrt.

"Hoćeš još vode?" Odmahnula je glavom.
"Jedino što mi treba jest čist zrak i toplota. Ne možeš mi pružiti ništa od toga pa se nemoj truditi."
Bila je pomalo drska ali joj ne zamjerim. Bila bih i gora da sam na njenom mjestu.

Pored prozora nam je upravo proletjela ptica. To je prva životinja koju sam vidjela kako sam došla ovdje. Naravno ako se žohari, pauci i ovi otmičari ne broje. 

Zoel je ponovno počela povraćati pa sam je pridigla da ne povraća po sebi. 
"Aaa odvratno." Tresla se."Odmakni me od ovoga, molim te." 
"Poukušat ću." Uzela sam ju ispod ruku i idući unazad povukla. Nije mogla stajati na vlastitim nogama.

Smjestila sam ju uz zid i pokrila dekom. Uzdahnula je i promrmljala nešto.
"Je li ti dovoljno udobno? "
"Pomjeri mi desnu nogu."Okrenula sam njenu desnu nogu tako da joj pod više ne dodiruje prišt na listu. 

Odmaknula sam se i ja i vratila se na svoje staro mjesto, kraj prokletih željeznih vrata. Buljila sam u Zoel iako me pomalo plašila. Zavoj na oku joj je ponovno prljav. O licu i kosi da ne govorim. Ostatak tijela izranjavan... I ponovno dovodi do pitanja - zašto? 

Pokušala sam pronaći neke sličnosti kod mene i Zo. Fizički smo bile sjever i jug. Ona je plavuša tamnog tena, tankih svijetlih obrva,plavih očiju i debelih usana. Mršava je i niska ali na neki čudan način privlačna. Sigurna sam da je u dobroj odjeći prava nevolja.

Dok sam ja kose tamne k'o ugalj, zelenih očiju  i tankih usana. Visoka sam, mršavija za par kila nego što sam prije bila i ne baš zgodna i privlačna. Za mojih 16 godina nikad nisam bila zaljubljena a kamoli imala dečka. Jednostavno nisam poznavala nikoga svojih godina.

Naslonila sam glavu na zid i stisnula zube jer me rana na nozi boljela. Kad razmislim, nikad i nisam bila nešto bolesna. Ponekad bi me bolio stomak ili glava ali sam većino bila uredu. Do sad.

Stomak mi je zakrčao. Bila sam već prokleto gladna. Pojele smo one komade hljeba i sad samo možemo čekati.

Čula sam neke korake i razgovor kroz hodnik. Namrgodila sam se i pogladala u Zo ali ona je, čini mi se spavala ako je to uopše mogće u njenom stanju. Bila je zelena u licu.

"Da, razumijem vas. Znam šta mi je činiti."  Muški glas je već bio dosta blizu naših vrata. Kola se željezna škripa ali naša vrata se nisu otvorila.

"Što hoćete od nas?!" Krik neke djevojke mi je proparao uši. Bili su preko puta. I Zoel je otvorila oči.
"Taty, šta se dešava?" Upitala je tiho.
Digla sam ruku kao znak da šuti. Morala sam čuti o čemu pričaju. Ustala sam i prislonila uho bliže vratima.