13 dana u paklu

Dan 10

Više bih voljela da se nisam probudila ovo mračno i kišovito jutro. Ne znam je li me više boljela duša ili tijelo. U glavi mi je pulsiralo. Ne sjećam se kako sam zaspala.

Pogledala sam svoje tijelo. Izgleda da nisam sanjala. Ipak su sprali svo blato i prljavštinu s moje kože. Čak su mi dali drugu odjeću. 

"Zo?" Digla sam pogled tražeći ju po sobi. Bila sam sama.
Šta sad dovraga da radim? Ovo se može ubrojati u najgluplje potrošene momente mog života. Toliko žalim što sam trošila vrijeme na gluposti. Što sam se živcirala  zbog istog. 

_________

"Prokletstvo!" Lupila je dlanom o auto. "Kako se toga ranije nisam sjetila!"
Dvije žene su ušle u auto. Amanda je bila zbunjena. Nikad nije čula za nikakvu organizaciju zvanu 'EOV' ili bilo što slično. 

Ruslana je bila bijesna. "Dođe mi da mu odem pravac u Moskvu i ubijem ga!" Nosnice su joj bile proširene. "Kako može?!" Kriknula je.
Upalivši auto, Amanda je pogledala u svoju saputnicu. "Ne razumijem." 

"Nema se tu šta razumjeti." Nervozno je protrljala naborano čelo i opsovala nešto na ruskom. "Kopile je poslalo organizaciju. I to ne bilo koga! EOV! Jebeni EOV!"
Iako nikad nije čula za takvo nešto, vidjela je na zabrinutoj majci ozbiljnost situacije.
"Amanda, moramo biti brze. Moramo javiti i policiji da počne pretraživati zemlju." paničarila je. Znala je da tako ne pomaže pa je duboko udahnula. "Blagi Bože..."

Iztražiteljica Sargent je skrenula i zaustavila se pred jedan od mnogih barova u ovoj zabačenoj ulici. "Treba mi piće. A i vama." Izišla je iz auta i krenula prema unutrašnjosti bara koji je izgledao jako loše.
Pod je bio izlizan od previše cipela pripitih očajnih ljudi koji su prekoračali preko nj. mrzovoljno odnoseći svoje brige sa sobom. Zidovi su požutjeli od dima a sve je mirisalo na nesreću i odstajalu hranu. Bilo je mračno kao da je već večer a ne sredina dana. 

 Poželjela se predomisliti i vratiti u auto ali ju je stari sjedobradi pipničar zaustavio. "Želite li nešto popiti?" Pokazao je svoje žute zube. 
Neki par se ljubio u zamračenom čošku bara. Bili su mladi i očito prave nevolje. Amanda se zapitala hoće li sačuvati Paper od ovakvih malo prije nego je rekla : "Dva piva. Jedno bezalkoholno."

Prišla je bliže šanku i pružila mu novac. " Zadržite ostatak." Rekla je uzimajući boce piva iz njegovih ogromnih dlakavih ruku. Skoro je istrčala iz bara i ušla u auto izdahnuvši.

Ruslana je odmah uzela svoju dozu tog odvarnog pića. "Dovraga, ovo je čisto sranje." Pogledala je u unutrašnjost staklene boce kao da će nešto stvarno primjetiti. Zatim je ponovno potegla.

"Stvarno znate piti." Javila se i Amanda koja je još uvijek pokušavala otvoriti svoju bocu.

"Ahh čujte, godine iskustva." nasmijala se ironično mašući neodređeno rukom. 

Nakon što su popile ono što su imale bacile su flaše u kantu.
"Dobro." Upalila je auto. "Šta sad da radimo?"

Tišina. Gledale su prazno u mokru ulicu i sivkasto nebo, koje se počelo razvedravati. 
"Ne znam." Čvrstim glasom je odgovorila žena čija se utroba raspadala od brige. "Ali moramo brzo djelovati. EOV-i su žestoki i neće čekati puno. Oni ne šalju pisma ili poruke, niti nude otkup. Oni samo vrše ono što im se naredi. Nadajmo se samo da je moja malena još živa."

______________________

Ovo je već 10 dan kako sam ovdje. To je 240 sati pakla. Hladnog kamenog pakla čije te zidine stežu i ne daju ti maštati... sanjati. 
Ovo me podsjećalo na moj život u Moskvi. Ako se to i moglo nazvati životom.