NA METAR OD ISTINE 5. Deo

TREĆE POGLAVLJE

Nina

Doručkovati sa Darkom, kojeg sam namjerno oslovljavala njegovim pravim imenom, iako je samo jednom riječju 'Paša' pokušao da me navede da ga zovem istim. Nisam željela, sviđalo mi se Darko, imalo je neku moć, a opet odražavalo je neki dio njegove ličnosti koja se nazirala u tek ponekom bljesku njegovih očiju, svaki put kada bih izgovorila njegovo ime.

„Darko, zašto ne dolaziš češće?", pitam između zalogaja. Gladna sam i ne propuštam ovaj savršeni doručak u 'Parku', sa pogledom na Stari grad.

„Zašto bih?", ledeno uzvrati sa savršenim manirima za stolom i otpije maleni gutljaj vode.

„Zašto ne bi?", uzvratim pitanjem, pa i sama popijem malo vode. Kada mi uputi tupi pogled bez odgovora, progovorim, jer on, očito, neće. „Oni su svi tako sretni, imaju taj neki savršeni krug optočen jakim vezama, pitam se zar te to ne privlači?"

„Ne." Kratko odgovori i nastavi me gledati. Progutam teško, pa se vratim svojoj hrani, prije nego ga zgrabim za ruku i odvučem u toalet i skinem gaćice da me uzme tačno tamo. Dobro. Opet sanjam!

„Jesi li dobro?", smrknem se na njegovo pitanje.

„Zašto?"

„Odjednom teško dišeš i oblizuješ usne." Nagne se bliže. „O čemu misliš Nina?", tako zavodljivo kaže da se stresem, a on iskrivi usnu.

„Ako ti kažem, morat ću te ubiti." Šapnem preko stola i namignem, zavodljivo stavim viljušku u usta i obližem je. Oči mu sjevnu, ali se ne pomakne.

„Dobro." Odjednom kaže i počne rezati komadić teletine na svom tanjiru. „Pričaj mi." I kao začarana odvežem jezik.

„Znaš šta je bijeli papir?", on klimne. „E, ja sam ti sada bijeli papir. Počinjem iz početka, imam neke zamisli u glavi, ali ne baš i planove. Gad koji me potkradao je ubrzao moje postupke, pa sam nekako naglo došla Neri." Nakrivim usne, a on nešto promumlja. „Molim?"

„Ništa. Nastavi." Ravno kaže i kratko me pogleda, a ruku u vatru bih stavila da je rekao 'kreten'.

„Ma, nema tu šta da se priča. Okrenula sam novi list, samo još da ga ispišem. Čim se sredim malo tu, nakon pijanke." Pokažem na glavu. „Idem za Beograd." Napunim usta hranom.

„Možemo skupa." Skoro ispljunem hranu iz usta, pa ih prekrijem rukom, a kada sažvaćem brzo zalijem vodom.

„Ti i ja?", prevrnem očima i vratim čašu na mjesto. „Poubijali bismo se u pola puta." Nasmijem se malo glasnije.

„Verovatno." Mrzovoljno uzvrati.

Ma, je li to njemu krivo?

„Šta ćeš u Beogradu?", hladno pita. Odlično skriva emocije, zaista treba mu čestitati na tome.

„To je bio stari plan, pa mislim da ću se njega i držati. Razgovarala sam sa prijateljicom koja je završila tamo neki kurs za trajnu šminku i tetovažu. Traje tri mjeseca i želim da pokušam. Jednom se živi." Namignem mu. „Kontaktiraću je ponovo i onda idem." Nasmijem se široko. Plan mi je bio usran, ali drugi nisam imala.

„Interesantno. A, gdje ćeš da živiš?", još jedno pitanje, pa me malo iznervira.

„Dobro ti odlučio ko inspektor samo da me ispituješ. Pričaj mi šta ti radiš?", podignem obrve. „Ja te i ne poznajem, mogao bi da me ubiješ i odvučeš u šumu, zakopaš dva metar ispod zemlje i pobjegneš iz grada." Mlatim gluposti, ali mi je drago jer sam dobila jedan očaravajući osmjeh zauzvrat.

„Malo je kasno za to." Čudno mi kaže.

„Za šta?"

„Pa, za ubistvo, sad je kasno, ali bih mogao da te otmem i zarobim samo za sebe." Pročisti grlo nakon što kaže te posljednje riječi, a ja nastavim zuriti u plavi led u njegovim očima.