NA METAR OD ISTINE 5. Deo

EPILOG

Nina

Tri mjeseca kasnije

„Darko zakasnit ćuuuu!", cvilim na ulaznim vratima i cupkam nogom dok ga čekam da se pojavi na vratima sobe i odveze me u tatu studio. Odjednom sam i nervozna, koji mi je?

Ponovo sam počela sa obukom, uživala sam maksimalno, iako još nisam bila spremna da počnem aktivno ići na praksu, zadovoljavala sam se jednostavnim druženjem u studiju.

„Ženo kao da će ti odbiti od plate ako zakasniš." Mrzovoljno ronda i izlazi iz kuhinje.

„Od danas idem sama na posao." Okrenem mu leđa i odem do njegovog džipa prije nego me stigne.

„Znaš da to ne dolazi u obzir." Zaprede kada mi priđe iza leđa, jagodicama prstiju okrzne mi bok, pa poljubi u obraz, a zatim tako jako stisne za guzu da se zaprepastim i onako na rubu živaca.

„Ne dolazi u obzir." Imitiram ga i sjednem na svoju stranu potpuno razdražljiva, dok on obilazi haubu i seda za volan. „Moj Mini džaba prdi u garaži." Rastužim se kao dijete, odjednom spremna da zaplačem. Od terapije koju sam već tri mjeseca pila, hormoni su mi radili sto na sat i u svakom trenu sam se mogla rasplakati, baš kao što me svaka sitnica mogla nasmijati, ali opet do suza.

„Znaš koliko volim da te vozim." Rastopim se od njegovih riječi i samo zatrepćem blesavo prema njemu. „Uživam kada me poljubiš na rastanku i jedva čekam da dođem po tebe kada mi podariš još jedan poljubac." Zakrene se i nagne prema meni, podigne ruku i palcem pomiluje moje usne. „Živim za tebe, za nas, Ninoška moja." Spusti pogled do privjeska koji mi je visio na lančiću, pa se kao za sebe osmjehne i podari mi jedan od onih čarobnih poljubaca. „Zašto plačeš?" Darkovo lice se namršti kada se izmakne.

„Hm? Ja...", obrišem mokre obraze i sama zbunjena. „Ne znam ni da plačem. Ovi hormoni koje pijem stvarno ludo utiču na mene. Kao da mi tijelo luduje, čas plačem, čas bih se smijala na sav glas." Govorim, Darko klimne i pali motor.

„To se od nedavno dešava zar ne?", pita kada skoro dođemo do studija. „Nisi do sad imala tih oscilacija? Rekla bi mi, zar ne?", zabrinuto me pogleda, pa ponovo vrati pogled na cestu.

„Vidiš kad to spominješ, pa ima jedno dvije sedmice od kako osjećam da sa mnom nešto nije u redu. Mislim u redu je, ali da, očito mi hormoni divljaju i osjećanja su mi stalno uzburkana." Zamislim se i odjednom zabrinem.

„Čak si i razdražljiva, planeš za tren i plačeš često. Da odemo doktoru?", pita i stane na prazno mjesto pred studijom.

„Imam termin za sedam dana. Mislim da nema potrebe da paničarimo, možemo tada reći doktoru za promjene." Umirujem ga, a neki neobjašnjiv osjećaj mi zatreperi u stomaku.

„Nina, pozvaćemo ga bar i ..."

„Ne, Darko. Nećemo da paničarimo, u redu?", prekinem ga brzo. „Dođi da te poljubim Paša moj, pa da idem šta i naučiti danas." Odmah mi podari jedan osmijeh i nagne se da me poljubi, polažući dlan na moj obraz.

„Jedva čekam da dođem po tebe." Kaže brzo kada se odmaknem i uhvatim za ručkicu vrata.

„Znam." Sretno uzvratim i iskočim iz džipa. Srce mi napravi salto, a stomak prijeti da izbaci jutrošnju kafu.

Ok, smirite se hormoni, to je samo ljubav prema ovom čovjeku. Vratiće se i prije nego je otišao. Vodim monolog sama sa sobom i čekam da zamakne za ugao, a zatim se i sama okrenem i uđem u studio baš kao i svakog prethodnog dana.

„Jutro radni narode!", kažem s vrata.

„Jutro Nina!!", Ljubiša i Divna odgovore.

Svučem svoj tanki kardigan, okačim ga na vješalicu iza pulta i smjestim se za stolicu. Dan kao i svaki drugi protekao je u nizu mušterija koji su već imali zakazan termin, a ja sam osim razvrstavanja termina i unošenja podataka u računar, javljanja na telefon, pomalo i asistirala dok je Ljubiša tetovirao.