NA METAR OD ISTINE 5. Deo

DESETO POGLAVLJE

Darko

Unosim Ninu u kuću jer je ošamućena alkoholom zaspala. Teret mi pritiska grudi i nešto me guši dok je lagano spuštam na krevet i skidam farmerke sa njenog mlitavog tela. Nema ona pojma za sebe. Dođe mi da psujem jer je mnogo popila i osećam se odgovornim za njeno trenutno stanje. Skroz je raspremim i uspem da joj navučem moju majicu i nekako svučem preko stomaka, a onda je pokrijem i sednem na ivicu kreveta zagledan u nju.

Prvo mi prođe kroz glavu ludački strah kada sam video da nema nje i nema njenih stvari. A to me samo podseti koliki sam bezdušnik prema Nini koja nema nikoga, ali nikoga sem mene. Ako iko zna koliko je bilo teško doći u zemlju u kojoj nemaš nikog svog, pa ja to odlično znam.

Posegnem rukom i mazim je od čela prema temenu, jer me hvata i kajanje za onako grub seks kroz koji sam istresao svu svoju ljutnju jer mi Petar nije javio da je kod njega u kafiću dok sam kao lud vozio motor do Beograda, pa krenuo natrag prema Valjevu u nadi da ću je negde stići negde na putu do Bosne.

„Majka...", promrsi mučno.

„Hej", nagnem se do nje. „Sanjaš, mila moja", šapnem joj na uvo.

„Tako... sam... sama...", zacvili.

„Nisi, Nina", imaš mene. Srce mi se uzlupa do te mere da me guši.

„Ne idi mama...", napravi neki trzaj rukom. „Zagrli me... mama...", na ivici suza kaže.

Ostajem nem dok ležem pored nje i grlim je. Grlim je nežno i ljuljuškam kao da je uplakano dete. Onda me one njene suze tako opeku dušu, da stežem vilice i pitam se mogu li za nju bili bolji?

„Ššš...", pevušim joj na uvo da je umirim.

„Darko...", promrsi nerazgovetno.

„Tu sam, mila. Mirno spavaj", okrene se prema meni onako mlitavo pa zastenje. „Spavaj...", tiho ponovim.

Svetlost sunca me probudi iako sam celu noć spavao na oprezu zbog Nine. Pogledam je kako mi se iz naručja nije makla. Poljubim je u čelo, sećajući se teške noći, pa sasvim lagano se izvučem iz kreveta i spustim roletne da može da se naspava. Onda napokon skinem odelo i odem da se istuširam.

Pijem kafu i dopisujem se sa Stefani. Dobijam informacije da su Nebojša i Tidža dobro, ali da Stefanina mama uopšte nije dobro. Zapravo je toliko loše da je pitanje vremena koliko joj je još dana ostalo na ovom svetu. Nudim joj pomoć, ali odbija. Oduvek je bila takva... Skromna i hrabra da se smeje i kad se svetovi ruše. Voleo sam je kao rođenu sestricu i duša me zabolela zbog nje, jer je samo majku imala.

Odložim mobilni baš u trenutku kada se Nina pojavi u trpezariji. Pogledam je i vidim da je mamurna...

„Kafa?", tiho pitam.

Samo klimne glavom i sedne za sto obarajući pogled.

Ustanem i dajem joj malo vremena u tišini sve dok ne skuvam kafu. Tek kad ispred nje stavim šolju i čašu vode, pogleda me očima punim stida. „Hvala...", jedva čujno kaže.

Gledam je ignorišući poruke koje mi stižu. Trenutno je ona prioritet, sve ostalo može da čeka.

„Izvini za sinoć, preterala sam...", pogleda prema prozoru a njene oke se ispune suzama. „Znaš, odrasla bez majke i...", trepne a dve suze joj krenu, ali ih brzo obriše.

„Sanjala si mamu noćas", prevalim preko usana.

„Kako znaš?", pogleda me iste sekunde.

„Dozivala si je da je zagrliš", skupim usne u crtu tek sad svestan koliko joj je život bio težak.