Zavedi me!🔚

Jedanaesto poglavlje

Osjećam kako nečiji dah dodiruje moje lice. Uporno držim oči zatvorene jer me strah otvoriti ih. Strah me je vidjeti njegovo predivno lice.

- Uspavana ljepotice, probudi se.
Čujem ga i pokušam se okrenuti kad shvatim da su mi obadvi ruke vezane  za nešto.
Otvorim oči i ugledam njegovo nasmiješeno lice, pogledam u ruke i shvatim da me je vezao za krevet.

Cimnem rukama, i imam slobodu kretanja ali ujedno je povez na zglobu jako vezan.

- Tyler pusti me! - vrisnem prema njemu, a njegov osmijeh se još više proširi.
- Hoću, ali prvo ćemo razgovarati! - progovori kao da se trenutno ništa loše ne dešava.

- TYLER!! - vrisak izleti iz mene i najradije bi mu sad otkinula glavu, da mogu do njega. Počnem se otimati i bacati po krevetu ali sve što uspijevam je ozlijedio samu sebe.

- Mače moje, rekao sam ti nemoj se zajebavati s mnom!
- David, moram se za Davida pobrinuti!? - bijes napušta svaki kutak mog tijela i najradije bi vrištala od nemoći.

- David je na sigurnom, i ne brini se za njega. Sad se brini za stvari koje ću ti ja raditi!
- Ne prilazi mi! Da me jebeno nisi taknuo!!

- Ah što volim kad s tvojih usana silaze psovke!
- Jebi se!
- Još dušo, nemoj sad stati! - pokazuje mi rukom da nastavim s vrijeđanjem.
- Mrzim te, kopile jedno. Bolje bi bilo da te je onaj kriminalac izdrkao! Toliko te mrzim da te ne mogu gledati!

Zašto svaki put kad izgovorim riječi shvatim da sam pogriješila. Njegovo lice pocrveni od bijesa i znam da će se sada okomiti na mene.
Polako priđe mom krevetu i rukom me ulovi za bradu te me prisili da ga pogledam.

- Selina! Prešla si sve granice koje sam postavio! Volim što si tako vatrena ali lutko ovome je kraj! Jesam bio jasan!?
Gledam ga u lice i toliko mu želim dati potvrdan odgovor, dok ujedno svi alarmi u glavi mi govore da ga ne izazivam. Ali tada uradim nešto neočekivano čak i za sebe.
Pljunem na njega!

Nije baš da sam samo pljunula, ja sam doslovno hraknula na njega. Njegova vilica se ukoči i na tren pomislim da će me udariti. Ali kada se počne glasno smijati, iz mene izleti dah olakšanja.

- Selina, Selina, Selina! - ponavlja moje ime dok odlazi na drugi kraj sobe, te uzme ručnik i lagano briše lice.
Spustim glavu natrag na jastuk i trudim se biti manja od makova zrna.

Jebote Selina, zašto si to napravila?

Pitam samu sebe i uopće ne znam odgovor. Okrenem glavu na drugu stranu, kad osjetim njegovu blizinu.
- Selina. Divim ti se! Svaka čast na hrabrosti, ali došao je trenutak da izravnamo račune!

Protrnem cijela od njegovih riječi, i znam da ću platiti sad gadno. Kad me ulovi za noge, te naglo okrene na trbuh, vrisak se prelomi iz mene.
Okrećem glavu lijevo, desno pokušavam vidjeti ga šta radi iza mene. Ali sve što čujem je njegov smijeh.

- Selina koju sam ti opomenu dao sinoć?
Držim jezik za zubima i jedva da mogu normalno disati, iako jako dobro znam što je bila njegova opomena.

- Podsjetiti ću te! Rekao sam da ću ti zacrveniti guzicu!
- To si mi rekao napraviti ako opet spomenem prevaru, ovo je nešto drugo! - moj najveći problem je što nemam kontrolu nad svojim jezikom.

- Lutko upravo sada si spomenula prevaru. - sav ponosan me podsjeti. A ja se ukočim i onaj tren kad krene svlačiti moju piđamu, počnem se otimati nekontrolirano.

Nema jebene šanse da me udara po guzici. Ja Selina Hard nikad to neću dozvoliti.
Hladan zrak dodiruje moju golu guzicu, i osjećam kako mi se suze već nakupljaju u očima od nemoći.