Isprošena

Prolog

- Mislio sam da se nećeš vratiti – deda Ali gleda u mene dok vrti brojanicu. Verovatno je mislio da ću pobeći.

- Dala sam ti svoju reč deda – podsetim ga.

- Tako je, ja sam finansirao tvoje školovanje i dozvolio ti da biraš šta ćeš studirati, dozvolio sam ti da živiš u drugom gradu, dalje od porodice. Vreme je da održiš svoju reč.

- Ovde sam zar ne?

- Ovde si – nastavlja da vrti brojanicu.

- Pronašao sam ti muža – ustao je i stavio ruke iza leđa.

Naravno da mi je pronašao muža. Misija mog dede je da uda tri unuke koje ima, tri siročeta koja su ostale bez oca, moje sestre i ja. Ja sam najmlađa i jedina neudata, došao je i moj red.

- Da li poznajem njegovu porodicu?

- Ne, njegova porodica je živela ovde još pre tvog rođenja, u međuvremenu su se preselili u Istanbul zbog posla ali svi se kad tad vratimo korenima. Stari Hasan jedan od mojih najstarijih prijatelja, aga, je nažalost umro, bolest ga je odnela ali njegov sin Yusuf koji je bio prijatelj sa tvojim ocem se vratio pre tri godine a njegovi unuci ove godine otvaraju fabriku u Bodrumu. Kao što možeš da pretpostaviš pronašao sam ti muža iz dobre porodice.

- Misliš imućne? – ne mogu to je jače od mene.

Krenuo je polako ka meni, iako ga se još uvek bojim naučila sam da stojim u mesto kada je reč o ozbiljnim temama.

- Ti si još uvek mlada i koliko vidim taj fakultet ti nije usadio ono najvažnije, žena se mora dobro udati. Žena kao ti koja nema oca, braću a budimo iskreni ja neću još dugo poživeti, mora da zaštiti sebe.

- Deda ja . . .

Podigao je ruku. Znak da začepim.

- Znam da smatraš kako ti možeš sve, umeš sve, u stanju si da se staraš o sebi ali . . . ne možeš. Ženi treba porodica, treba zaštita, treba čast.

- Shvatam. Samo se nadam da nie neki tvoj vršnjak – kažem blago.

- Pripazi na jezik Azra, tvom mužu se verovatno neće dopasti.

Mom budućem mužu se kod mene neće mnogo toga dopasti.

- Neću obrukati porodicu deda.

- Tako je, ti i ja smo ljudi od reči.

- Večeras dolaze da te isprose.

Završila sam školu, napustila prijatelje, muškarca kojeg volim, napustila sam sve da bih se vratila kući i udala za nekog  tatinog sina koji će se oženiti nekom nepoznatom devojkom. Ko to radi? Pa ja očigledno. Ali dala sam reč, deda mi je pružio život kakav sam želela, život u drugom gradu i studije po želji dalje od svih ovih običaja. Uživala sam u životu ali vreme je da sada to platim. A moje srce? Slomila sam ga pre dva dana, i svoje i Doganovo.

- Biću spremna deda – kažem i u sebi pokušam da potisnem mučninu koju osećam već par dana. Mučninu koju ignorišem.

. . . .

Pozdrav svima, od sutra krećemo sa redovnim druženjem kroz ovu ljubavnu priču. 

Nadam se da će vam se dopasti

Andrea Kingston

P.S. I vi ste meni nedostajali