Isprošena

2

Sadašnjost

- Porodica Hasan je izuzetno poštovana, deda ti je izabrao dobru porodicu – moja najstarija sestra Benu mi priča o porodici mog budućeg supruga.

- Da.

- Nemoj tako, zar ne vidiš da smo Kemal i ja srećni?

- Vi se znate ceo život nije vam bilo neobično da se venčate.

- Ali Burak i Rejan se nisu znali pa su i oni srećni.

- Rejan je navikla da živi sa njim, nema tu vatrometa pa Burak je . . . nekako skapan – moja druga sestra je mirna, najmirnija od nas ali njen muž je ceo usporen.

- Saživiš se sa osobom, naučiš da je poštuješ i voliš vremenom.

- Ma da.

- Šta te zapravo muči? Znala si da ćeš se uskoro udati.

- Znala sam.

- Da li imaš nekog u Istanbulu? To je.

- Ne, nemam nikog – bar ne više.

- Previše si tiha, to ne liči na tebe.

- Nervira me to što nam je deda tako zatucan.

- Ne govori tako o njemu, prihvatio nas je, odgojio.

- Ne želim da budem kao naša majka. Pa još uvek živi u očevoj kući, pod dedinom direktivom. Tata je mrtav dvadeset godina a ona stoji u mestu i sluša svekra.

- Šta da radi? Da se bori protiv starih običaja? Tradicije? I nju su udali za tatu, osim toga deda nije loš.

- Znam da deda nije loš ali nije ni dobar. Aga! Samo mu je čast bitna – podrugnem se.

- Kao da je ta titula najvažnija. Ne može da preboli što je izgubio sina jedinca i ostao bez naslednika.

- A ne pomaže ni to što ja imam ćerku i Rejan čeka devojčicu.

- Taj neće umreti dok ne dočeka unuka, slušaj ti mene.

- Svi muškarci žele muškog naslednika a naročito naši, veruj mi.

- Radite na drugoj bebi? – pitam je.

- Da, ne želim da mi Seda bude sama.

- I ja bih volela da moje dete ima sestre kao ja - nasmešim se.

- I brata.

- Čim se venčate možete početi da radite na bebi – nasmešila se.

- Da – bojim se da sam ja pre braka počela da radim na bebi. Nadam se da će test biti negativan jer sam sigurna da moj budući muž neće želeti da odgaja tuđe dete.

- Mama je sigurno uzbuđena što se udaješ.

- O da.

- Kad se samo setim koliko se bojala da ćeš učiniti nešto pogrešno, da ćeš obrukati porodicu ne namerno već svojim glupostima.

- Ne podsećaj me, mama je bila ubeđena da ću pobeći - mada . . .

- Ja sam znala da nećeš, Istanbul te nije promenio.

- Možda, ne znam ali znam da sam uživala maksimalno.

- Tetkice.

- Seda – moja lutka je ušla u sobu i bacila mi se u naručje.