Isprošena

22

- Molim? – javim se pospano svojoj sestri Rejan.

- Azra možemo li da se vidimo?

- Sad? Koliko je sati uopšte? – pitam je.

- Devet, molim te hitno je.

- Sve u redu.

- U problemu sam, molim te dođi do mene.

- Stižem – obučem se na brzinu uzmem ključ, torbu, telefon i izađem iz kuće.

- Baš si brza – Rejan mi otvara vrata.

- Rekla si da je hitno – podsetim je.

- Šta je bilo?

- Treba mi pozajmica.

- Zašto? – setim se oca.

- Tvoj muž je dobro situiran.

- Ne mogu da uzmem od njega.

- Zašto?

- Zato što sam već uzela, bez pitanja, moram da nadoknadim novac pre nego što se on vrati iz Ankare.

- Pitaš muža za novac?

- Ne ali . . .

- Ali šta?

- Pozajmila sam tati.

- Rejan . . .

- Znam ali rekao je da će mi vratiti za dva dana, sad mi se ne javlja na telefon a Burak se vraća večeras.

- Zašto si mu dala novac? Znaš da ti ne može vratiti.

- On mi je tata u redu?

- Videćemo koliko će ti pomoći kad tvoj muž sazna da ga potkradaš. Zar ne vidiš da te otac iskorišćava.

- Vidim u redu, nisam slepa.

- Ali si glupa. Hajde idemo u banku.

- Vratiću ti samo ne sve odjednom.

- Ne seri i nemoj više nikad da si mu dala novac.

- Neću.

Podigla sam veću sumu novca i dala sestri.

- Samo da znaš ovo ću odbiti od tvog dela nasledstva.

- Ne razumem.

- O sranje. Deda je sve prepisao na moje ime.

- Sve? – iznenadila se.

- I pre nego što pitaš upravo zbog ovog.

- Bilo je za očekivati da će se deda naljutiti.

- Nije se naljutio, podelio je imovinu između nas tri ali ne želi da vi imate pristup novcu dok ne shvatite šta otac želi od vas.

- Stvarno sam mislila da se vratio zbog nas znaš?

- Žao mi je – mrzim kad je tužna.

- U redu je, zaslužila sam.

- Hajde da vratimo tvom mužu novac. Zašto držite toliku gotovinu u kući? – promenim temu da joj skrenem misli.

. . .

- Gotov sam – Mustafa se baca na fotelju pored mene.

- Dobro veče i tebi sunašce – pozdravim ga.