Isprošena

21

Protežem se u krevetu i ne zakačim nikog. Čujem vodu u kupatilu i znam da se Dogan tušira. Ustanem i rešim da mu se pridružim.

- Dobro jutro – ljubim ga u rame.

- Dobro jutro – okreće se i propisno me ljubi.

Sinoć smo bili toliko umorni da sam jedva skinula venčanicu, ne znam kako drugi mladenci provode prvu bračnu noć ali ja sam spavala kao top, ideja da se kresnemo pre svega ovog je bila odlična.

- Budi tiha jer kupatilo i sobu mog brata deli samo ovaj zid – Dogan me upozorava dok mi podiže nogu.

- Stani! – kažem.

- Šta?

- Pa imam stomačić beba raste i ne mogu da dižem noge kao ranije.

- Da li te nešto boli? – prebledeo je.

- Ne, samo se bojim da ćemo morati da biramo poze, uglavnom one koje uključuju krevet.

- U redu, izvini.

- U redu je, hajde da se prvo istuširamo.

- Može.

. . .

- Dobro jutro – pozdravim gospodina Hasana i Mustafu, pili su kafu.

- Dobro jutro dušo, sine – čovek nas pozdravlja.

- Dobro jutro snajo.

- Ćao – nasmešim se Mustafi.

- Jeste li gladni deco? – pita nas Nur koja ulazi.

- Ja sam gladna – priznam.

- I ja.

- Da vam postavim sto?

- Ne tetka ješćemo u kuhinji

- Ali Dogane nije u redu.

- Tetka dosadna si.

- U redu je meni samo treba hrana.

Doganov telefon nas prekida i samo je pogledao ko ga zove.

- Hoćeš da doručkujemo napolju? – pita me.

- Može samo da uzmem torbu.

- Dogane pusti devpojku da doručkuje kod kuće ovo je vaše prvo zajedničko jutro.

- Tetka daleko je od prvog, milion puta smo doručkovali zajedno.

- Tačno – složim se u hodu.

. . .

Otišli smo u restoran na doručak.

- Nisam hteo da razgovaramo o kući pred mojima.

- Ou.

- Jesi li razmislila? – pita me.

- Jesam. Želim da se vratimo u Istanbul.

- Zaista? Zašto?

- Zato što ti želiš da ostaneš ovde samo zbog mene.

Zaćutao je.

- Nemaš pojma koliko te volim zbog toga ali u pravu si, treba da nam bude najvažniji naš dom.

- Azra ne želim da te odvojim od porodice, u poslednje vreme si bila drugačija.