Isprošena

1

Prošlost

- Mrzim te – gledam Zehru koja izgleda kao milion dolara. Zlatna haljina, frizura i seksi štikle.

- Voliš me, hajde i tebe da sredimo.

- Prehlađena sam, želim da sedim ovde i gledam glupe serije.

- Ovo nam je poslednja godina na fakluletu, zaklele smo se da ćemo je iskoristiti maksimalno, zato podiži to dupe jer idemo u novi klub koji se večeras otvara, Ali nam je sredio ulaznice.

- Prehlađena sam! – viknem.

- Bila si prehlađena sad si samo lenjava. Ustaj! – skonila je moje ćebe.

- Dobro ali ako se moja prehlada pogorša ti ćeš me lečiti.

- O molim te.

Krenula sam na tuširanja ali sam videla da je Zehra dohvatila onu ljubičastu haljinu. O ne, kad god obučem tu haljinu neki ludak se zalepi za mene i obeća mi večnost. Imala sam kratke vezice ali ništa duže jer se naredne godine moram udati, zato maksimalno uživam.

- Ne želim tu haljinu, ukleta je.

- Ta haljina ti stoji prokleto seksi i nosićeš je večeras. Idi na tuširanje.

Namusim se i krenem u kupatilo.

. . .

Nakon tuširanja i sređivanja Zehra i ja smo se našle sa Alijem, njenim dečkom i njegovim sestrama ispred kluba. Zehra, Ali i ja zajedno studiramo arhitekturu i od prve godine se družimo, naravno njih dvoje su se kasnije spanđali što je ispalo odlično.

- Mnogo ti oči šaraju – upozorim Zehru.

- Znam, Ali to voli jer zna šta ga kasije čeka.

- Vi ste ludi – nasmešim se.

- Nismo, uostalom tražim nešto za tebe.

- Mogu sama da pronađem tipa za sebe – kažem kao uvređeno.

- Da, Yagiz je bio pun pogodak.

Tu se ne mogu ljutiti. Yagiz je bio lud.

Želela sam da se opustim ali klub pun dima od cigareta jednostavno nije bio dobar za moje nadražene sinuse, do skoro crveno grlo i osetljiva pluća.

Izađem napolje da kupim nešto za grlo jer počinje da me boli. Krenem niz ulicu i dok zevam sa strane zakačim u nekog omanjeg tipa.

- Ha, ha, ha, ha - okreće se panično ka meni teško dišući.

- Jeste li dobro?

- Ha, ha – hvata se za grlo i pokazuje mi palac. Kao da pritiska olovku.

- Šta . . . O Bože! Treba ti inhalator! – viknem a on klimne glavom.

- Pa gde je? – pitam ga.

- Ha, ha, ha – i dalje glasno diše ali ovaj put pada.

- Ok! Držim te. Imaš li inhalator kod sebe?

Prekasno, već se onesvestio.

- O Bože. U redu Azra ne paniči – okrenem se oko sebe i spazim taksi.

- Ovamo! – mahnem rukom.

- Bićeš u redu – valjda.

. . .