Isprošena

12

- Kako se osećaš? – pita me Zehra.

- Pa . . . crveno – nosim crvenu haljinu.

- Ja mislim da si prelepa – Benu me grli.

- Hvala, gde je Rejna?

- Doji bebu brzo će.

- Prelepa si dušo. Moja najmlađa ćerka – izgledada će se rasplakati.

- Mama nemoj, seti se da sam trudna i da me drmaju hormonu.

- Znam – mahala je ka svom licu.

- Hajde, svi nas čekaju. Zehra obrati pažnju dušo, zaruke su veoma bitne za devojku – moja majka je rešila da pretvori Zehru u pravu tradicionale devojku, što je dobro jer mogu da je izbegnem.

- Spremna? – pita me mama.

- Da mama, spremna sam – i videću Dogana.

Dok devojke pevaju moja majka me izvodi iz kuće a moje sestre idu za mnom. Osećam se glupo sa ovim velom preko glave ali kad sam kroz njega ugedala Dogana prestala sam da dišem.

- Dođi dušo – mama me namešta da sednem.

Smejem se dok gledam raznolikost života oko sebe, moju porodicu, njegovu, rođake, prijatelje, njega . . .

Muzika napokon prestaje i čekam trenutak da mi on priđe. Ustao je, krenuo sam ka meni, polako kao da imamo svo vreme ovog sveta.

Diši, samo diši.

Dogan mi pruža ruku. Stavim svoju ruku u njegovu i ustanem. Udahnem još jednom pre nego što mi podigne veo.

- Ćao – nasmešio mi se.

- Ćao – na trenutak me podseti na Bariša. Ah, ta vremena.

Izvadio je kutiju iz džepa i dok sam ga posmatrala opčinjeno stavio mi je prsten na ruku. Onda me uhvatio za glavu i spustio dug i nežan poljubac na čelo koji me je naterao da sklopim oči.

Prilazi nam moja sestra i vezuje nam ruke u položaj za ples. Onda je krenula muzika.

Dogan me grli drugom rukom oko struka a ja svoju slobodnu ruku stavljam na njegovo rame, zatim smo zaplesali.

Nije bitna muzika, nisu važni ljudi oko nas niti milion običaja koji nas izluđuju, bitni smo samo nas dvoje, u ovom trenutku, na ovom podijumu.

Ovde, za vreme plesa ponovo sam nas pronašla. Ovo smo bili nas dvoje, stara aura nas je zagrlila i sve je bilo kao nekad, pre nego što sam isprošena. Bio je tu njegov pogled uvek na meni i uvek fokusiran kao kad bi se vratio sa nekog puta i pokazao mi koliko sam mu nedostajala, bilo je upravo tako.

Nedostajalo mi je ovo, nedostajao mi je on.

Rasvestim se jer kontam da smo se zaustavili, a onda je krenuo aplauz. Dozvolimo da nam odvežu ruke.

- Hajde sestro – Benu me odvlači od Dogana i ubrzo bivam okružena devojkama, vreme je za ples.

. . .

- Ne mogu više! – sednem pored hrane i odmah uzmem tanjir.

- Gladna?

Okrenem se i ugledam Dogana kako se smešta pored mene.

- Kao vuk – priznam dok punim tanjir.

- Kako ste?

- Dobro, drmaju me hormoni i stalno nešto jedem ali generalno smo dobro. Hvata me manija za kupovinom ali suzdržavam se.