Isprošena

17

Protežem se na krevetu i zakačim Dogana rukom.

- Au – oglašava se.

- Izvini – nisam ga dugo udarila.

- Aha – grli me s leđa i to mi izmami osmeh.

- Znači . . . u redu smo?

- Zašto ne bi bili u redu? – pita me. Šta?

Okrenem se ka njemu.

- Zato što si bio ljut na mene – kažem.

- Bio sam ali prošlo me je.

- Kad?

- Nakon nekoliko dana kao i uvek.

- Šta? - viknem.

- Šta?

- Mislila sam da si još uvek ljut na mene.

- Ne znam zašto si to mislila.

- Zato što se nismo seksali! – planem.

- Doktor je to zabranio – ustaje iz kreveta.

- Ali . . . – otvorim usta pa ih zatvorim. Šta?

- Idem ja pod tuš, ti naruči doručak – kaže mi.

- Čekaj malo znači nisi ljut na mene?

- Azra ne bih se oženio sa tobom da sam ljut na tebe. Koliko snažno te drmaju ti hormoni? – poljubio me u kosu i otišao na tuširanje.

Znači bili smo dobro? Ne mogu da verujem. A ja se ovamo grizem za džabe.

. . .

- Kakva je bila večera? – pitam majku jer je išla na otvaranje restorana za gospodinom Hasanom i njegovom sestrom.

- Bilo je dobro.

- Gospodin Hasan je interesantan čovek zar ne? – provodadžišem.

- Jeste, on je čovek na mestu. Kad se vraćate?

- Verovatno sutra - podignem glavu i ugledam Dogana.

- Znači pronašla si venčanicu.

- Jesam mama.

- Jedva čekam da te vidim u njoj.

- Strpi se još nekoliko dana.

- Ne mogu.

- Moram da idem, Dogan me čeka da doručkujemo.

- U redu dušo, pozdravi ga.

- Hoću, vidimo se mama.

- Vidimo se.

Prekinem vezu i spustim telefon.

- Moja majka te pozdravlja – kažem.

- Verovatno jedva čeka da se vratiš.

- Samo se brine da ne napravim neku glupost pre svadbe - našalim se.

- Pa već si trudna tako da . . .

- Ha, ha, jako smešno, koliko se sećam nisi silazio sa mene.

- Tačno – izdahnuo je.

- Jesi li dobro? Mislim malo sam se zaneo sinoć – namrštio se.

- Dobro sam prestani više to da me pitaš, stvarno mi ide na živce.

- U redu. Hoćeš li da prošetamo malo?